Колико кошта кубик политике

Русија је још једном показала колико је гас моћно оружје њене спољне политике, па је пркосно одбијање Србије да се придружи западним санкцијама наградила трогодишњим уговором по цени далеко испод тржишне.

Још да се види да ли ће поврх 2,2 милијарде кубних метара гаса бити обезбеђено додатних 800.000 које Србији недостају, па да се слави – иако је Мађарска крајем прошле године такав уговор добила на 15 година, а Молдавија на пет.

Нема сумње да је то добра вест за грађане и државни буџет, али остаје неодговорено питање чиме ће Александар Вучић захвалити Владимиру Путину на „убедљиво најповољнијој цени гаса у Европи”.

Да ли се енергетска повољност плаћа политичким уступцима, пошто је доказано да у Кремљу не седе филантропи који, попут српске власти, политику граде на „историјском пријатељству” и „братским везама” два словенска, православна народа?

Јасно је свакоме да добитак на једној подразумева губитак на другој страни, па отуда једно стратешки најважније питање: Да ли Вучић зарад „заштите виталних интереса земље”, социјалног мира и останка на власти повлачи Србију с европског пута јер у Европској унији сигурно неће седети скрштених руку и немо посматрати како им Србија гура прст у око?

Актуелна ситуација далеко надилази гас који је председнику више него добродошао да представи како су му енергетска сигурност и зимско грејање апсолутни приоритет. Било би то за сваку похвалу када не би постојала она геостратешка димензија: Да ли зарад гаса Србија одустаје од ЕУ?

Много тога је непознато. Како ће Србија плаћати руски гас, у рубљама или доларима? Москва је већ обуставила испоруке Пољској, Бугарској и Финској, које су одбиле да енергент „Гаспрому” плаћају у рубљама.

Да ли су, и ако су, чиме Руси претили Вучићу пошто претходно нису пропустили прилику да му дају до знања да је далеко од статуса фаворита? Зашто је Вучић пропустио да каже да је с Путином разговарао и о Косову, неугодној теми откако је руски председник направио паралелу између независности Косова 2008. и самопрокламованих независности народних република Доњецк и Луганск на истоку Украјине?

Не зна се ни какав одговор припрема ЕУ. Прва варијанта, повољнија, јесте да је Вучић некако успео да испослује да неће бити драстичног кажњавања што одбија да се придружи европским вредностима. Можда следе неке симболичне мере јер би било сасвим нелогично да Брисел без речи пређе преко Вучићевог гаснополитичког сврставања уз земљу која је најомраженији непријатељ Запада у овом тренутку.

Друга варијанта, без Вучићевог договора с Европљанима, могла би да буде катастрофална и да Србију кошта много више од једне хладне зиме. Отежавање приступа развојним фондовима, увођење визног режима, повлачење инвеститора, санкције.

И док Вучић игра свој руски рулет, власт се својски труди да ситуацију прикаже готово без ризика, камоли као егзистенцијално коцкање. Чак се и постављање рационалних питања назива „хистеријом”.

„Сви који нам спочитавају да не уводимо санкције Русији због гасног аранжмана, треба да их је срамота. Ми не уводимо санкције Русији из принципа”, јавила се за реч и премијерка Ана Брнабић.

Може премијерка да прича о „нервози, хистерији и фрустрацији” оних који постављају питања, али њено објашњење је најблаже речено смехотресно. Барем да се сетила колико је пута председник повезивао санкције и енергетску зависност од Русије. А ако је до принципа, нека премијерка објасни зашто се Србија прикључује санкцијама Белорусији?

У неутољеној потреби да свог шефа заштити по сваку цену, премијерка даје само аутоголове. Да сам на Вучићевом месту, одмах би јој одузео титулу дрвеног адвоката.

Каже још Брнабићева да се Вучић изборио за цену гаса десет пута нижу него на светским тржиштима. Жонглира бројкама које немају никакве везе са стварношћу. Ако је цена хиљаду кубика гаса сада 970 долара, то би значило да је Србија до сада гас набављала по мање од 100 долара – што нема благе везе с истином пошто је та повлашћена цена била два и по пута виша. А и питање је да ли ће током зиме бити 10-12 пута нижа јер би то значило да ће Европа руски гас плаћати 3.500 долара.

Ситуација је и даље веома ровита. Вучић се већ састао с посланицом Европског парламента Виолом фон Крамон. Од „зелене” Немице чуо је оно што му Запад константно поручује последњих недеља.

„Није добро бити на страни Путина, односно на погрешној страни историје”, рекла је председнику фон Крамонова, подсећајући да је ЕУ „и те како заинтересована за приближавање Србије унији, наравно, на Србији је да тако нешто одлучи”. „Јасно дајемо до знања да наши европски партнери буду у складу с нашим европским мерама, то значи да то подразумева и санкције и о томе смо разговарали”, додала је.

Дошао је и комесар за проширење Оливер Вархељи, али Вучићу је с њим било лакше јер гост потиче из земље његовог нелибералног саборца Виктора Орбана.

Притискају и Руси. У Београд могуће стиже шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, вероватно да би пренео последње инструкције и очекивања Москве. А њих је већ дефинисао амбасадор Русије у Београду Александар Боцан-Харченко похвалом Србији што се принципијелно не придружује западним санкцијама Русији: „Ова позиција је чврста, непоколебљива и данас, говорећи, нема никаквих основа да се мисли да је руководство Србије може кориговати.”

Три дана касније у Београд би требало да дође и немачки канцелар Олаф Шолц. Можда ћемо после тога прецизније сазнати колика је цена кубика политике на српском тржишту.