Tragovi letnje oluje

Godišnjica nije bila „okrugla”, ali su se ovog puta mediji nešto više no obično bavili „Olujom”, odnosno događajima od pre trinaest leta kad je grmelo i sevalo na nekim središnjim prostorima bivše Jugoslavije. I dosad su zbivanja iz avgusta 1995. Srbi oplakivali kao teško narodno stradanje, a Hrvati slavili kao sjajnu državnu pobedu. Ali, sadašnjem obeležavanju „pada Republike Srpske Krajine”, odnosno „reintegracije pobunjeničke teritorije” – i medijskoj pažnji koja je tome poklonjena – impuls su dali političari. Srbija je, preko izjava predsednika Republike i ministara u vladi, aktuelizovala i pojačala svoje stavove u pogledu nekažnjenih zločina nad civilima, progona i etničkog čišćenja, obespravljenosti izbeglica. Hrvatska je, s istog visokog nivoa, odgovorila samouvereno, odbojno, s prekorom i nadmenim savetovanjem onih koji joj prigovaraju. A televizije neminovno koriste takve povode.

Ima, međutim, i povoda mimo tih najuže dnevnopolitičkih koji bi mogli da budu inspirativni za temeljitije medijsko angažovanje i preispitivanje novije istorije. Nepoznanica je samo koliko TV uredništva i TV autori imaju snage da se uhvate u koštac s osetljivim temama a bez političkog blagoslova vladajuće elite i koliko još valja čekati da se stekne „kritična masa” uslova za sveobuhvatno, profesionalno, istraživačko i analitičko predočavanje minulih građanskih ratova.

Ponovno gledanje „Pada Krajine”, dokumentarnog programa Filipa Švarma u produkciji Radio-televizije Srbije (premijera je bila prošle godine), belodano pokazuje da ima dovoljno autentične tonske i video građe, dovoljno učesnika i svedoka spremnih da govore pred kamerama, dovoljno dostupnih izvora, domaćih i stranih, sa relevantnim informacijama... Potrebno je, dakle, imati ljude opremljene upornošću, strpljenjem, objektivnošću, smelošću, a lišene predrasuda, klišea, pristrasnosti, poltronstva – pa krenuti u pokušaj dosezanja istine. „Pad Krajine” je primer takvog autorskog napora, vođenog profesionalnim motivima i upotrebljenog za poštene ciljeve.

Koliko god puta da se ponovi na ekranu, ovo viđenje krajiških zbivanja i njihove pozadine neće biti na odmet jer gledalištu pomaže da razumeva prošlost, da razmišlja o sadašnjosti i da zamišlja budućnost. Hvale vredna urednička odluka bila bi da povremeno, istom prigodom, prikaže kako na stvari gleda TV oko druge strane. Uz nadu da ni tamo on nije monolitan, da i tamo ima autora spremnih da problematizuju učinke „patriotskog zanosa”, moglo bi se doći do još potpunijeg uvida u ono što se dešavalo i do jasnijih prognoza za ono što dolazi.

Za početak, dakle, „vremeplov” od delova koji, mozaički, nastaje prilozima iz Srbije, Slovenije, Hrvatske, Bosne... A onda, jednog lepog dana, koprodukcijski eksjugoslovenski projekt za seriju o kraju dvadesetog veka na ovom parčetu Istoka. Te da „Kraj Jugoslavije” ne potpisuju samo Bi-Bi-Si i Lora Silber, a ni ini sa Zapada – ma koliko da su mu lično doprineli.

Utopija?