Трагови летње олује

Годишњица није била „округла”, али су се овог пута медији нешто више но обично бавили „Олујом”, односно догађајима од пре тринаест лета кад је грмело и севало на неким средишњим просторима бивше Југославије. И досад су збивања из августа 1995. Срби оплакивали као тешко народно страдање, а Хрвати славили као сјајну државну победу. Али, садашњем обележавању „пада Републике Српске Крајине”, односно „реинтеграције побуњеничке територије” – и медијској пажњи која је томе поклоњена – импулс су дали политичари. Србија је, преко изјава председника Републике и министара у влади, актуелизовала и појачала своје ставове у погледу некажњених злочина над цивилима, прогона и етничког чишћења, обесправљености избеглица. Хрватска је, с истог високог нивоа, одговорила самоуверено, одбојно, с прекором и надменим саветовањем оних који јој приговарају. А телевизије неминовно користе такве поводе.

Има, међутим, и повода мимо тих најуже дневнополитичких који би могли да буду инспиративни за темељитије медијско ангажовање и преиспитивање новије историје. Непознаница је само колико ТВ уредништва и ТВ аутори имају снаге да се ухвате у коштац с осетљивим темама а без политичког благослова владајуће елите и колико још ваља чекати да се стекне „критична маса” услова за свеобухватно, професионално, истраживачко и аналитичко предочавање минулих грађанских ратова.

Поновно гледање „Пада Крајине”, документарног програма Филипа Шварма у продукцији Радио-телевизије Србије (премијера је била прошле године), белодано показује да има довољно аутентичне тонске и видео грађе, довољно учесника и сведока спремних да говоре пред камерама, довољно доступних извора, домаћих и страних, са релевантним информацијама... Потребно је, дакле, имати људе опремљене упорношћу, стрпљењем, објективношћу, смелошћу, а лишене предрасуда, клишеа, пристрасности, полтронства – па кренути у покушај досезања истине. „Пад Крајине” је пример таквог ауторског напора, вођеног професионалним мотивима и употребљеног за поштене циљеве.

Колико год пута да се понови на екрану, ово виђење крајишких збивања и њихове позадине неће бити на одмет јер гледалишту помаже да разумева прошлост, да размишља о садашњости и да замишља будућност. Хвале вредна уредничка одлука била би да повремено, истом пригодом, прикаже како на ствари гледа ТВ око друге стране. Уз наду да ни тамо он није монолитан, да и тамо има аутора спремних да проблематизују учинке „патриотског заноса”, могло би се доћи до још потпунијег увида у оно што се дешавало и до јаснијих прогноза за оно што долази.

За почетак, дакле, „времеплов” од делова који, мозаички, настаје прилозима из Србије, Словеније, Хрватске, Босне... А онда, једног лепог дана, копродукцијски ексјугословенски пројект за серију о крају двадесетог века на овом парчету Истока. Те да „Крај Југославије” не потписују само Би-Би-Си и Лора Силбер, а ни ини са Запада – ма колико да су му лично допринели.

Утопија?