Oluja i „mali dečak”

Otkako je pod nazivom „Oluja” pre 13 godina Hrvatska prognala 250.000 Srba iz Kninske krajine i pri tom avionskim bombama u koloni izbeglica pobila 1.600 civila, i u Srbiji je za taj zločin ostao pitomi hrvatski naziv – Akcija „Oluja”. U najboljem slučaju, taj pogrom se u Srbiji još naziva i vojno-policijska akcija „Oluja”. Miroljubiv naziv za zločin, nema šta, gotovo kao da su ga smišljali isti oni koji su dvoipomesečno NATO bombardovanje Srbije nazvali „Milosrdni anđeo”. A i tada je od avionskih bombi stradao približno isti broj nedužnih ljudi.

Uostalom, sam naziv – oluja, podrazumeva nesreću i samo nesreću, kakve izazivaju nešto jače oluje u tropskim krajevima – tajfuni. Zato je logično da se takvi pojmovi za vojne akcije koriste isključivo kada su organizovane prema neprijateljskoj vojsci, a ne prema civilima. (I atomska bomba bačena na Hirošimu imala je „nadimak” „Mali dečak”!) U slučaju hrvatske „Vojne akcije Oluja” nedvosmisleno je reč o zločinu: avio-bombama i mitraljiranjem ubijeno je oko 1.600 civila i prognano je 250.000 ljudi. Zato bi ubuduće, uz pojam „Hrvatska vojna akcija Oluja” trebalo koristiti i odgovarajući pridev – zločinačka. Uostalom, zbog zločina počinjenih u „Oluji”, sudi se hrvatskim generalima u Hagu.

Pomenute činjenice svesni su mnogi ljudi u Hrvatskoj, ali hrvatska vlast više zazire od tzv. domoljubivih građana (kakvih ima svuda), pa zločin prema Srbima ne naziva pravim imenom, već izbegava svaku priliku da umesto izvinjenja Srbima, pomene krivicu srpske strane („... a Vukovar, ko je započeo rat”). To, ko je započeo rat u jugoslovenskom slučaju podjednako je komplikovano pitanje kao što je ono „šta je starije kokoška ili jaje”.

Zato, vratimo se sadašnjem osnovnom zajedničkom problemu: nazovimo stvari pravim imenom, u šta za početak spada i priznavanje sopstvene krivice.

U te miroljubive početke spada, recimo, to što je srpski predsednik Boris Tadić, uprkos očekivanoj burnoj osudi u državi, smogao snage da se prošle godine izvini svim Hrvatima kojima su pripadnici njegovog naroda naneli neko zlo. S druge strane, niko od visokih predstavnika hrvatske vlasti još nije smogao snage da se izvini „pripadnicima srpskog naroda” za sva zla koja su počinili pripadnici njegovog – hrvatskog naroda. Kada je na to ovih dana podsetio predsednik Tadić, svi hrvatski zvaničnici nikom ponikoše i ne javiše se. Samo je predsednik Stipe Mesić izjavio da se on –izvinio. Ali, nije rekao kome, jer koliko sećanje služi, Mesić se prošle godine izvinio – svima onima kojima su pripadnici njegovog naroda naneli neko zlo. A to može biti izvinjenje celom svetu, počevši od nekih u Tunguziji, samo ne proteranim Srbima, od kojih je u izbegličkim kolonama na traktorima pobijeno oko 1.600 civila.

Takva zločinačka delane mogu se obezvređivatidvosmislenim diplomatskim, milosrdnim, gotovoanđeoskimjezikom. A još manje ima smisla i nemušto izvinjenje, ako je „izaslanstvo predsednika Republike Hrvatske” na „Dan pobede i domovinske zahvalnosti” položilo venac na Kninsku tvrđavu.

Sam predsednik Mesić nije došao na tu proslavu, valjda imajući u vidu šta se totamo zapravo slavi.

Novinar