Bolnica u planini

Žitni Potok – Da ništa više nisu uradili ovdašnji meštani, aktivista Miodrag – Juda Cvetković i lekar Miodrag – Miša Ilić, cela Pusta reka treba da im je zahvalna što su podigli zdravstveni centar među ovim planinama, kaže nam književnik Ivan Ivanović. Njega smo zatekli ovde u Žitnom Potoku, gde je i rođen. On pamti te sedamdesete godine kada su žitelji dvadesetak sela iz bliže i dalje okoline, od Pasjače i Vidojevice, do Radana i Arbanaških planina, za jedan dan mogli da dobiju sve lekarske nalaze i potrebne lekove, ili da budu smešteni na uzorno bolničko lečenje, tu nedaleko od kuće.

Sada se skoro sve promenilo. Doktor Ilić je hvaljen i osporavan (kao, na primer: šta će bolnica u ovim vrletima, to mnogo košta...) napustio ovaj kraj. Beograd ga je, ipak, prihvatio i on je dugo bio jedan od glavnih ljudi Republičkog fonda za zdravstvo. Pomogao je za to vreme, ipak, izgradnju modernog Doma zdravlja u Prokuplju. I, opet, naišao na sporenja.

Da li je ovom romantičnom mestu na jugu Srbije potrebna kopija zdravstvenih ustanova iz velikih gradova Zapada, odnosno betonska kutija, bez prozora, sa skupim električnim provetravanjem i krovnim svetlom. I to na Velićkim livadama, gde i prostora i vazduha uvek ima u izobilju, pitali su se Prokupčani. Malo je onih koji su uvažavali ideju da se svi zdravstveni problemi rešavaju na jednom mestu. Verovatno zbog toga i do danas bolnički deo ove zgrade nije završen.

Situacija se i u samom Žitnom Potoku u međuvremenu promenila. Mnogo je ljudi sa ovih gorskih staza krenulo put velikih gradova. I seljaka i radnika i školovanih ljuda. Pa i Branko Bajagić, na primer, tada mladi lekar i jedan od najboljih Ilićevih saradnika, postao ugledni internista u Nišu.

Iako je pomalo oronuo, „stacionar“, kako ga ovde zovu, još uvek istrajava. Dežurna medicinska sestra Vesna Kocić kaže za „Politiku“ da imaju tri stalna lekara, od kojih su dva specijaliste opšte medicine, a jedan interne. Uz njih radi i osam medicinskih tehničara, a imaju organizovanu i patronažnu službu za desetak okolnih sela. Kad smo ih posetili, u ovoj bolnici u planini, ležala su i dva lakša bolesnika.

– Nije sve kao nekada – kaže sestra Vesna. – Ipak se trudimo da održavamo ustanovu i pomognemo ljudima, kojih je u ovim krajevima najviše starih. Jedini je problem laboratorija koja radi samo jednom nedeljno, a do prve u Prokuplju više je od 30 kilometara.

Kako izgleda u zelenilu spolja i po urednosti unutra, reklo bi se da i ova ustanova čeka povratak žitelja Puste reke na stara ognjišta i neka nova dobra vremena.

D. Borisavljević