Болница у планини

Житни Поток – Да ништа више нису урадили овдашњи мештани, активиста Миодраг – Јуда Цветковић и лекар Миодраг – Миша Илић, цела Пуста река треба да им је захвална што су подигли здравствени центар међу овим планинама, каже нам књижевник Иван Ивановић. Њега смо затекли овде у Житном Потоку, где је и рођен. Он памти те седамдесете године када су житељи двадесетак села из ближе и даље околине, од Пасјаче и Видојевице, до Радана и Арбанашких планина, за један дан могли да добију све лекарске налазе и потребне лекове, или да буду смештени на узорно болничко лечење, ту недалеко од куће.

Сада се скоро све променило. Доктор Илић је хваљен и оспораван (као, на пример: шта ће болница у овим врлетима, то много кошта...) напустио овај крај. Београд га је, ипак, прихватио и он је дуго био један од главних људи Републичког фонда за здравство. Помогао је за то време, ипак, изградњу модерног Дома здравља у Прокупљу. И, опет, наишао на спорења.

Да ли је овом романтичном месту на југу Србије потребна копија здравствених установа из великих градова Запада, односно бетонска кутија, без прозора, са скупим електричним проветравањем и кровним светлом. И то на Велићким ливадама, где и простора и ваздуха увек има у изобиљу, питали су се Прокупчани. Мало је оних који су уважавали идеју да се сви здравствени проблеми решавају на једном месту. Вероватно због тога и до данас болнички део ове зграде није завршен.

Ситуација се и у самом Житном Потоку у међувремену променила. Много је људи са ових горских стаза кренуло пут великих градова. И сељака и радника и школованих људа. Па и Бранко Бајагић, на пример, тада млади лекар и један од најбољих Илићевих сарадника, постао угледни интерниста у Нишу.

Иако је помало оронуо, „стационар“, како га овде зову, још увек истрајава. Дежурна медицинска сестра Весна Коцић каже за „Политику“ да имају три стална лекара, од којих су два специјалисте опште медицине, а један интерне. Уз њих ради и осам медицинских техничара, а имају организовану и патронажну службу за десетак околних села. Кад смо их посетили, у овој болници у планини, лежала су и два лакша болесника.

– Није све као некада – каже сестра Весна. – Ипак се трудимо да одржавамо установу и помогнемо људима, којих је у овим крајевима највише старих. Једини је проблем лабораторија која ради само једном недељно, а до прве у Прокупљу више је од 30 километара.

Како изгледа у зеленилу споља и по уредности унутра, рекло би се да и ова установа чека повратак житеља Пусте реке на стара огњишта и нека нова добра времена.

Д. Борисављевић