Plamen na dva kraja

Šta je ostalo od izvornog duha antičkih olimpijskih igara mogao se zapitati svaki od četiri milijarde televizijskih gledalaca koji su pratili spektakl u Pekingu? Jedan od osnovnih principa slavnih atletskih takmičenja u staroj Grčkoj bio je da ona zaustavljaju svaratnička nadmetanja. Osavremenom svetu možda ništa ne govori bolje od činjenice da su 8. 08. 2008. vesti dana, uz one iz Kine, stizale iz Južne Osetije u kojoj je počeo jedan rat ne baš niskog intenziteta. Olimpijski plamen buknuo je uz ovacije i s nadom da će obasjavati sedamnaest dana opuštenog uživanja u vrhunskom sportu. Ratni plamen koji je sagorevao južnoosetijsku prestonicu ukresao je zebnju da slede dani neizvesnosti, političkih zaoštravanja, pogibija, razaranja.

          Stoga je svaki simbolički znak prijateljstva i sloge, koji su kineski domaćini utkali u program dobrodošlice, izazivao iskreno ganuće, a svaka slika miroljubivog zajedništva spontanu radost. Takva osećanja podelili su međusobno i učesnici i TV gledaoci čijem je ushićenju nesumnjivo najvećma i bila podređena svečana priredba na velelepnom stadionu „Ptičje gnezdo”. Zadivljujućim spojem moderne tehnike i drevnih veština, univerzalnih značenja i tradicionalnih izražajnih sredstava, Kinezi su upriličili raskošnu predstavu, maštovito zamišljenu i savršeno izvedenu. Ako je – a zašto i ne bi – promocija zemlje bila jedna od glavnih pobuda da se država prihvati organizovanja modernih olimpijada, onda je Kina već na samom početku šansu iskoristilamaestralno. Poslala je poruke o grandioznosti svoje kulture i poštovanju sopstvene prošlosti, o novim znanjima i tehnološkim umećima kojima raspolaže, o umetničkim talentima i tehničkim stručnjacima, o narodu koji je pozitivno i patriotski motivisan, o disciplini, strpljivosti, radu, redu koji su, uz novac, uslov za uspeh velikih pregnuća.

          Mnogo od toga TV publike videla je najdirektnije ne samo u činu svečanog otvaranja nego i na borilištima koja su već oživela. Videće, poznato je, često i više i bolje nego oni koji se nalaze na licu mesta. No upravo od tih, a naročito od sportskih novinara – izveštača, očekuje se da gledalački uvid upotpune i obogate. Prvi komentatori, Slobodan Šarenac i Jovan Memedović, trudili su se svojski, i sami zatrpani podacima, brojkama, statistikom potrebnom za prenos svečanog otvaranja. O ceremoniji su znali sve bitno, tragali su za pikantnim detaljima, tokom dugog defilea nacionalnih ekipa nastojali su da kažu makar reč-dve o malim i nepoznatim nacionalnim ekipama. Dijaloška forma oslobodila ih je, čini se, i za poneku šalu, srećom bez preterivanja i banalnosti.

          Pravo vrednovanje počeće kad se komentatori nađu na svom profesionalnom, specijalističkom terenu. Visoke standarde postavili su već prvog dana OgnjenVeljić i Đorđe Peković, prenoseći na Evrosportu drumsku biciklističku trku. Iskusni i dobri poznavaoci ovog sporta, oni su kao uigran tandem ne samo opisivali tok događaja nego su ih i tumačili, čineći da gledaocu pomenuta trka bude i zanimljivija i razumljivija.