Пламен на два краја

Шта је остало од изворног духа античких олимпијских игара могао се запитати сваки од четири милијарде телевизијских гледалаца који су пратили спектакл у Пекингу? Један од основних принципа славних атлетских такмичења у старој Грчкој био је да она заустављају сваратничка надметања. Осавременом свету можда ништа не говори боље од чињенице да су 8. 08. 2008. вести дана, уз оне из Кине, стизале из Јужне Осетије у којој је почео један рат не баш ниског интензитета. Олимпијски пламен букнуо је уз овације и с надом да ће обасјавати седамнаест дана опуштеног уживања у врхунском спорту. Ратни пламен који је сагоревао јужноосетијску престоницу укресао је зебњу да следе дани неизвесности, политичких заоштравања, погибија, разарања.

          Стога је сваки симболички знак пријатељства и слоге, који су кинески домаћини уткали у програм добродошлице, изазивао искрено гануће, а свака слика мирољубивог заједништва спонтану радост. Таква осећања поделили су међусобно и учесници и ТВ гледаоци чијем је усхићењу несумњиво највећма и била подређена свечана приредба на велелепном стадиону „Птичје гнездо”. Задивљујућим спојем модерне технике и древних вештина, универзалних значења и традиционалних изражајних средстава, Кинези су уприличили раскошну представу, маштовито замишљену и савршено изведену. Ако је – а зашто и не би – промоција земље била једна од главних побуда да се држава прихвати организовања модерних олимпијада, онда је Кина већ на самом почетку шансу искористиламаестрално. Послала је поруке о грандиозности своје културе и поштовању сопствене прошлости, о новим знањима и технолошким умећима којима располаже, о уметничким талентима и техничким стручњацима, о народу који је позитивно и патриотски мотивисан, о дисциплини, стрпљивости, раду, реду који су, уз новац, услов за успех великих прегнућа.

          Много од тога ТВ публике видела је најдиректније не само у чину свечаног отварања него и на борилиштима која су већ оживела. Видеће, познато је, често и више и боље него они који се налазе на лицу места. Но управо од тих, а нарочито од спортских новинара – извештача, очекује се да гледалачки увид употпуне и обогате. Први коментатори, Слободан Шаренац и Јован Мемедовић, трудили су се својски, и сами затрпани подацима, бројкама, статистиком потребном за пренос свечаног отварања. О церемонији су знали све битно, трагали су за пикантним детаљима, током дугог дефилеа националних екипа настојали су да кажу макар реч-две о малим и непознатим националним екипама. Дијалошка форма ослободила их је, чини се, и за понеку шалу, срећом без претеривања и баналности.

          Право вредновање почеће кад се коментатори нађу на свом професионалном, специјалистичком терену. Високе стандарде поставили су већ првог дана ОгњенВељић и Ђорђе Пековић, преносећи на Евроспорту друмску бициклистичку трку. Искусни и добри познаваоци овог спорта, они су као уигран тандем не само описивали ток догађаја него су их и тумачили, чинећи да гледаоцу поменута трка буде и занимљивија и разумљивија.