Kako pronaći drugu reč za usamljenost

Venecija, Lido – Tematsku okosnicu većine do sada viđenih filmova u glavnom takmičarskom programu čine priče o usamljenicima raznih vrsta, a najviše o društveno nepoželjnim i „nepodobnim” odmetnicima od heteroseksualnih normi na koje se i dalje reaguje s predrasudama, uz generisanje mržnje i prezira prema svakome ko je „drugačiji”.

Ovakav tematski okvir prisutan je i među filmovima u središnjem delu festivala koji je daleko jači od od onih prvih filmskih dana na Lidu. I američki autor Daren Aronofski bavi se usamljenošću i odbačenošću i to tako da je njegov „Kit” sa vanserijski glumom fizički neprepoznatljivog Brendana Frejzera u ulozi Čarlija – povučenog profesora engleskog jezika koji pati od teške gojaznosti, tuge i osećaja napuštenosti u njegovim poslednjim pokušajima za iskupljenje pred odavno otuđenom kćerkom u tinejdžerskom uzrastu – od one vrste filmova koji u gledalištu izazivaju emocije i šansu za povezivanje sa drugima, bez obzira na to koliko različito deluju na prvi pogled. Ljudi koji se bore sa gojaznošću često bivaju osuđivani, odbačeni i definisani na osnovu toga. Čarli ima oko 270 kilograma, ali ima srce veličine kita i čistu dušu. Ima i veliki greh. Napustio je porodicu zbog svog ljubavnika, zatim je izgubio i njega i zbog nesrećne ljubavi počeo enormno da se goji.

Aronofski je ovaj film radio prema drami Semjuela D. Hantera i njegov najveći adut je upravo Brendan Frejzer, koji ako ne dobije venecijanski Pehar „Volpi” za najbolju mušku rolu može lako da završi sa „Oskarom. Sve drugo u filmu je tipičan proizvod masovne kulture „odevene” u nategnutu intelektualnu odeću, uz prizivanje „Mobija Dika”, Vitmena i ostalih velikana američke književne tradicije...

Zabranjena istopolna ljubav, uz književnu dramu i poeziju i drastičnu osudu okruženja, tema je i filma „Gospodar mrava” (sa Eliom Đermanom i Luiđijem lo Kašijom u glavnim ulogama) legendarnog italijanskog autora Đanija Amelija. Amelio se vraća u prošlost Rima, u šezdesete godine prošlog veka kada je održano suđenje dramskom piscu, pesniku, profesoru i naučniku Aldu Braibantiju. On je osuđen je na devet godina zatvora i proglašen krivim zbog toga što je „drugu osobu, fizički i psihički, potčinio sopstvenoj volji”, a reč je bila o njegovom jedva punoletnom studentu. S druge strane, religiozna porodica je mladića poslala u psihijatrijsku bolnicu i podvrgla nizu razornih tretmana elektrošokovima kako bi ga „izlečili” od tog „đavolskog” uticaja... „Gospodar mrava” ukazuje da se ni danas nije mnogo toga promenilo. Doduše, „pederastija” se više ne„ leči” elektrošokovima i ipak je manje zlostavljanja prema pojedincima koji su manje zaštićeni...

I Amelijev zemljak Emanuele Krialeze u filmu „Beskonačnost”, u kojem je u glavnoj ulozi Penelope Kruz, govori o „drugačijima” i vraća vremeplov na sedamdesete godine prošlog veka kada je Rim još uvek bio u znaku naselja u izgradnji, crno-bele TV slike, društvenih dostignuća, ali i zastarelih porodičnih modela. Jedan rimski bračni par pred totalnim raspadom na okupu drže jedino deca, dve kćerke od kojih jedna odbacuje svoje ime i identitet želeći da je celo okruženje prihvati kao dečaka. Kao i svi prethodni Krialezeovi filmovi i „Beskonačnost” je prvenstveno film o porodici, dirljiva egzistencijalistička priča koja je izmamila suze u gledalištu.

Još sentimentalniji je francuski film „Deca drugih” Rebeke Zlotovski, u kojem uz nestvarno realnu i neodoljivu Viržini Efira igraju i Rošdi Zem, Kjara Mastrojani, pa i velikan dokumentarnog filma i ovogodišnji učesnik u trci za „Zlatnog lava” Frederik Vajzman u važnoj ulozi porodičnog ginekologa. Rašel (Efira) već duboko gazi u četvrtu deceniju života i nema decu. Ona voli svoj život: posao profesora u srednjoj školi, svoje drugare, bivšeg momka, časove gitare. Ali, kada se zaljubi u razvedenog Alija (Rošdi Zem) počinje da se vezuje i za njegovu četvorogodišnju ćerku Lejlu...

Slično je i sa japanskim filmom „Ljubavni život” Juđija Fukade u kojem usamljenost ne izvire toliko iz tuge para koji je izgubio dete, već iz nemogućnosti da podele svoj bol. Fukadin film za festivalsko i bioskopsko prikazivanje u Srbiji otkupila je distributerska kuća „Five Stars Film”...

Čini se da ni u jednom filmu do sada, ta usamljenost za koju bi trebalo da postoji još bolja i teža reč, toliko ne boli kao u irskom „Zloslutnice iz Inišerina” (mitske irske vile što predviđaju smrt) Martina Mekdone ili u tako snažnom i moćnom iranskom filmu „Iza zida” Vahida Džalilvanda. Mekdona smešta svoje junake, u tumačenju Kolina Farela i Brendana Glisona, na udaljeno ostrvo pored zapadne obale Irske, idealno mesto za pravu studiju o uzrocima iznenadnog prekida do tada neraskidivog prijateljstva dva stara tvrdoglava drugara. Džaliland govori o usamljenosti jedinke usred uzavrelog društva, ali i iza zatvorskih rešetaka i nudi film koji svojim sadržajem i sveukupnom estetikom udara pravo u stomak i u sva gledaočeva čula. Mnoga pitanja koja u filmu „Iza zida” pokreće, Džalilvand je pronašao u stihovima jednog velikog iranskog pesnika. Oni glase: „Zamislite da svet spava, i nijedno pismo ne stiže na odredište,/ Zamislite da su neki daleko ili ih nikada nije bilo, / Zamislite da odnesu hleb sa stola, reči iz knjiga, cvetove sa drveća i osmeh sa naših usana,/  Šta hoće oni od naših snova?” ...

Panel o srpskoj kinematografiji

U okviru industrijskog dela 79. Mostre pod nazivom „Venecijanski most” juče je na inicijativu Gabrijele Karduči, pokretača italijansko-srpskog festivala, koja je pozvala Ministarstvo kulture Srbije, Filmski centar Srbije i nekoliko naših kompanija, održan panel na kojem je predstavljen model podrške srpskoj kinematografiji, uz osvrt na mogućnosti koprodukcija i servisnih usluga koje pruža naša zemlja. Na panelu je govorio predstavnik FCS Miroljub Vučković, ali i Rade Vojnović kao izaslanik ministra kulture Srbije, kao i Anđelka Janković, rukovodilac marketinga „Irvolino Studios-a”.  Skup su pozdravili direktor Fonda pokrajine Veneto i pomoćnik gradonačečnika Venecije zadužen za film...