Ko je u Bosni „islamofob”, a ko „rasista”

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – To što Željko Komšić verovatno nije razumeo ironiju Milorada Dodika, koji je govoreći o neodrživosti suživota muslimana i hrišćana namerno upotrebio reč „koegzistencija”– jasno praveći jezičku akrobatiku kako bi onima koji se prvi jave da osude njegovu izjavu natrljao na nos reči koje je u stvari zapisao Alija Izetbegović – možda je tek manje važan deo koji govori o društvenoj raslojenosti u odnosu na drugi deo poruke u kojoj hrvatski član Predsedništva BiH negde nalazi uporište za tvrdnje kako političkog lidera Srba iz BiH i Zorana Milanovića „povezuje mržnja prema islamu i islamskom svetu”.

Teze o islamofobiji, koja tobož stanuje u Zagrebu i Banjaluci, dolaze nedugo posle posete Redžepa Tajipa Erdogana, koji je u Sarajevu opisivao Zapad kao deo sveta koji želi da „pocepa muslimane” i Milanovićevog dovođenja u pitanje narativa o dešavanjima u Srebrenici u julu 1995. godine.

Ipak, Komšić, koji je do fotelje došao tako što je prevario i nadglasao jedan konstitutivni narod i koji radi sve da takve „strateške instrumente” zadrži u rukama Sarajeva, „fašizam i nacizam” u stvari pronalazi kod političkih vođa u Zagrebu i Banjaluci. Osuđuje Dodikove izjave, koji je govoreći o onom što zaista misli – da BiH nema perspektivu – iskoristio i reči o „nemogućnosti koegzistencije”, kako je Alija Izetbegović opisivao put do Bosne koja će postati zemlja tek kada muslimani demografski nadvladaju druge narode, što se u današnjem vokabularu, po ocenama srpske i hrvatske javnosti naziva „građanskim modelom”.

S druge strane javnosti u RS se seća kako je Srpska minulih decenija pod atmosferom koju i danas raspiruje Komšić ostajala bez ustavnih ingerencija, dok hrvatski zvaničnici sve hrabrije po svetu istupaju sa stavovima o neophodnosti „demonopolizacije” BiH od Bošnjaka.

Reči Komšića možda bi se mogle razumeti kao deo folklora koji je tipičan za predizborno vreme, ili kao podizanje temperature zbog boljih početnih pozicija pred reformu izbornog zakonodavstva i moguću intervenciju (ne)imenovanog supervizora Kristijana Šmita, ali sumnju i strahove izaziva postojanje manje vidljivih ideologija i bošnjačkih intelektualaca koji Srbe u svetu i dalje predano predstavljaju onakvima kako to sugeriše i hrvatski član predsedništva.

Bošnjački intelektualci, a posebno oni iz mlađe generacije, pokušavaju da ovekoveče stereotipe o Srbima tako što u medijima, mahom onima na engleskom jeziku, istrajavaju na tezama koje ponekada poprimaju i rasističke primese.

Na primer, u nedavno objavljenom tekstu u „Nju lajns magazinu” bošnjački politikolog i pisac Jasmin Mujanović pokušava da „dokaže” tezu po kojoj Srbi već dva veka u osnovi svoje politike imaju istrebljenje Bošnjaka, jer ih smatraju zaostatkom Otomanske imperije, to jest „nerešenim problemom Turaka”, a pre svega Bošnjaka u BiH i Albanaca na KiM.

Desničarska teorija hrišćana koju „raskrinkava” Mujanović, nalazi se, kaže, i u Mladićevom projektu i poznata je zapadnoj krajnjoj desnici: „muslimani vode demografski rat protiv belih hrišćanskih Evropljana nastojeći da zamene njihovu civilizaciju”. A „odbrana zapadne civilizacije”, kao takve, zahteva konfrontaciju s „osvajačima”, prepričava Mujanović logiku teorije koja je, veruje on, naročito inspirisala Srbe i u minulom ratu.

Naime, znajući da Mujanović nije usamljen u širenju propagande jer u Sarajevu „paze i neguju” intelektualce koji delaju na Zapadu, očigledno je da je novija generacija muslimanskih politikologa u naletu ekstremizma odlučila da se pozabavi Srbima formirajući novi pravac napada i kriminalizacije Srba, predstavljajući srpski narod kao glavnog neprijatelja ne samo Bošnjaka, već i sveta, jer su politike Beograda i Banjaluke tobož inspiracija svetskim desničarima i islamofobima.

U te po nekima rasističke teze Mujanovića, kojeg pohvalama obasipa i direktor Memorijalnog centra u Potočarima, Emir Suljagić, dajući mu komplimente da je uzdanica mlađe generacije Bošnjaka i da je vredan svake pažnje, autor teksta u „Nju lajns magazinu” potom upliće i Zapad (donekle slično kao i slovenački režiser Zupanič), a posebno desne krugove u Evropi i Americi, tvrdeći kako navodna takozvana teorija „velike zamene” zapravo ima svoje korene na Balkanu.

Nije isključeno da će deo ovdašnje javnosti biti sklon da Mujanovićeve teze odbaci kao bulažnjenje frustriranog nižerazrednog bošnjačkog intelektualca, koji se trudi da se probije u prve redove borbe protiv „islamofobije”, ali će se i oni „liberalniji krugovi” verovatno morati saglasiti sa tim da su njegove teze, ipak, daleko opasnije od besmislica poput filma „Sarajevo safari”, pa bi njihovo potcenjivanje u dugoročnoj perspektivi možda moglo ići samo na srpsku štetu.