Džuboks poezija na kilo na pijacama u Novom Sadu

Novi Sad – Na novosadskim pijacama ovih dana se nudi – poezija. Preko zvučnika, u recitalu uživo, čuju se neki Pol Valeri, Dis, Bećković... Birajte, može li jedna Desanka Maksimović? Rodoljubivi Rakić? Ne, nema Mike. Imena pesnička, ispisana na kartonima, poređana su po tezgi. Druga vise okačena pored starog kantara i lepršaju na vetru. Narod je sumnjičav, gleda sa strane. Koliko košta – uvek mu je i sve skupo. Ali sluša. Neki onda prilaze, raspituju se za ponudu stihova. Hoće i da biraju. A onda, ponovo, slušaju.

Poeziju na kilo, kako kažu, recituju u ovom ambijentu glumci iz novosadskog udruženja „Šmiranti”, koji su osmislili da u nedelji posvećenoj književnosti tokom manifestacije „Kaleidoskop kulture” čitaju po zahtevu „kupca” u Evropskoj prestonici kulture. Obišli su i velike i male gradske pijace, od Detelinarske, preko Futoške do Petrovaradinske, a u nedelju će već u sedam sati ujutro na čuvenom Najlonu dočekivati prve koji tu sa svih strana dolaze u pazar. Poezija se ipak u ovom performansu ne prodaje za novac već se zauzvrat traži od ljudi pisana reč koju mogu da ostave na papiru pored tezge.

Od zastupnika udruženja Boška Petrova, koji je i profesionalni glumac i učesnik u performansu, čujemo da je njihova ideja da poeziju približe građanima, da se ona pojavi na mestima na kojima se ne očekuje i predstavi kao vrednost koja ne može da se naplati parama.

„Koncept je da ’prodavac’ na pijaci viče ili intimno prilazi ljudima i nudi im stihove, daje im da izaberu pesmu koju onda ja i koleginica izgovaramo. Nakon toga, ’kupac’ ne plaća, ali bude zamoljen da ostavi stih ili poruku. Tako ’plaća’ stihove. To čini jedan čarobni krug, gde i sami građani stvaraju”, kaže za „Politiku” Petrov, koji je nakon završetka Akademije umetnosti u Novom Sadu iskustvo sticao igrajući u našim pozorištima i serijama „Gorki plodovi” i „Nemanjići”.

Ljudi su različiti, pa onda i njihovo reagovanje na performans može da se posmatra, kako kaže, kao zanimljiv sociološki eksperiment.

„Neki se povlače, beže, jer prvo misle da bismo nešto da ih nasamarimo da plate, ali utisci su veoma pozitivni, kako kod prodavaca, tako i kod posetilaca. Mnogi su se rasplakali i razgalili, a nama je i cilj da ljude prožme emocija i da ostave pisanu reč”, kaže ovaj „šmirant” iz udruženja mladih umetnika.

Reč „šmirant” se možda ne čuje svaki dan, ali je ima u pozorištu. Znači da neko „preglumljava” ili, dodatno objašnjava Petrov, glumi osećaje, situacije, pokrete bez emotivnog pokrića, a udruženje je „iz kontre” tome uzelo taj naziv za sebe. Bave se profesionalnim pozorištem, ali i amaterskim, kroz rad sa odraslima i decom u Radničkom domu za koji kaže da je novo kulturno mesto u gradu.