Џубокс поезија на кило на пијацама у Новом Саду

Нови Сад – На новосадским пијацама ових дана се нуди – поезија. Преко звучника, у рециталу уживо, чују се неки Пол Валери, Дис, Бећковић... Бирајте, може ли једна Десанка Максимовић? Родољубиви Ракић? Не, нема Мике. Имена песничка, исписана на картонима, поређана су по тезги. Друга висе окачена поред старог кантара и лепршају на ветру. Народ је сумњичав, гледа са стране. Колико кошта – увек му је и све скупо. Али слуша. Неки онда прилазе, распитују се за понуду стихова. Хоће и да бирају. А онда, поново, слушају.

Поезију на кило, како кажу, рецитују у овом амбијенту глумци из новосадског удружења „Шмиранти”, који су осмислили да у недељи посвећеној књижевности током манифестације „Калеидоскоп културе” читају по захтеву „купца” у Европској престоници културе. Обишли су и велике и мале градске пијаце, од Детелинарске, преко Футошке до Петроварадинске, а у недељу ће већ у седам сати ујутро на чувеном Најлону дочекивати прве који ту са свих страна долазе у пазар. Поезија се ипак у овом перформансу не продаје за новац већ се заузврат тражи од људи писана реч коју могу да оставе на папиру поред тезге.

Од заступника удружења Бошка Петрова, који је и професионални глумац и учесник у перформансу, чујемо да је њихова идеја да поезију приближе грађанима, да се она појави на местима на којима се не очекује и представи као вредност која не може да се наплати парама.

„Концепт је да ’продавац’ на пијаци виче или интимно прилази људима и нуди им стихове, даје им да изаберу песму коју онда ја и колегиница изговарамо. Након тога, ’купац’ не плаћа, али буде замољен да остави стих или поруку. Тако ’плаћа’ стихове. То чини један чаробни круг, где и сами грађани стварају”, каже за „Политику” Петров, који је након завршетка Академије уметности у Новом Саду искуство стицао играјући у нашим позориштима и серијама „Горки плодови” и „Немањићи”.

Људи су различити, па онда и њихово реаговање на перформанс може да се посматра, како каже, као занимљив социолошки експеримент.

„Неки се повлаче, беже, јер прво мисле да бисмо нешто да их насамаримо да плате, али утисци су веома позитивни, како код продаваца, тако и код посетилаца. Многи су се расплакали и разгалили, а нама је и циљ да људе прожме емоција и да оставе писану реч”, каже овај „шмирант” из удружења младих уметника.

Реч „шмирант” се можда не чује сваки дан, али је има у позоришту. Значи да неко „преглумљава” или, додатно објашњава Петров, глуми осећаје, ситуације, покрете без емотивног покрића, а удружење је „из контре” томе узело тај назив за себе. Баве се професионалним позориштем, али и аматерским, кроз рад са одраслима и децом у Радничком дому за који каже да је ново културно место у граду.