Preživeti poraz

Važno je učestvovati – poznati je olimpijski slogan.

Taj duh olimpizma, koji podrazumeva i časno nadmetanje, fer borbu, poštovanje protivnika, trebalo bi da važi za sport uopšte. No, u savremenom visokoprofesionalnom sportu, gde je slava dobila opasnog konkurenta u novcu, ka pobedi se hrli po svaku cenu. „Pomoćna sredstva” su doping, onesposobljavanje rivala, nameštanje rezultata...Druga opasnost na temeljna olimpijska načela vreba iz sfere politike, odnosno leži u prekomernoj politizaciji sporta. I tu su glavni igrači velike sile, ali ni male zemlje u ovom domenu nisu autsajderi.

Olimpijska povelja zabranjuje i kažnjava zloupotrebljavanje sportskih terena u političke svrhe, pa nacionalne reprezentacije strogo paze da se nijedan njihov član o taj princip ne ogreši. Trenutno SAD i Rusija odmeravaju snage diplomatskim notama povodom ratnih sukoba u Gruziji, ali u Pekingu prestiž traže u prebrojavanju već osvojenih odličja, s nadom da će otići iz Kine s najviše zlata oko vrata.

Kad je u pitanju Balkan, gde se doskora krvavo ratovalo po šumama i gorama, „bitke” su, srećom, prenete na pitomije terene – na parket, travu, bazene, strunjače...Ali i tu sve pobede postaju odmah i nacionalne, te su sportisti pod dodatnim opterećenjem narodnih očekivanja. A kako najveći sportski događaji stižu do naroda posredstvom televizije, upravo su njeni sportski novinari pred posebnim izazovom i dodatnom odgovornošću da pronađu ravnotežu između razuma i osećajnosti.

Upravo to se sada dešava izveštačima RTS-a iz Pekinga.Vaterpolo meč između Srbije i Hrvatske, u kome je srpska selekcija poražena, prenosio je Saša Mikić staloženo, objektivno, s razložnim priznavanjem činjenica, izbegavajući defetističan ili katastrofičan ton. I Predrag Milinković „hrabro je podneo” prva dva poraza srpskih odbojkaša. Lakše je zasad Nebojši Viškoviću, s obzirom na dobar start tenisera. No, sve čestitke onome ko svojim „slobodnim stilom” često veoma iritira TV gledalište, komentatoru-doajenu Dušku Koraću. I da naši plivači nisu ostvarili valjane rezultate, u vidu nacionalnih rekorda, poletnost i optimističnost ovog novinara šalju dobru poruku gledalištu: važno je truditi se, važno je dati lični maksimum. Sve ostalo je sticaj okolnosti i realna nadmoć drugih. Korać je pokazao hvale vrednu otpornost prema „emocionalnom revanšizmu” i tokom prenosa prvog meča crnogorskih vaterpolista koji nam se, inače, mogu ispostaviti kao direktni konkurenti u nastavku turnira.

Valja se pripremiti na još neka neprijatna iznenađenja, s obzirom na početne učinke strelaca i rvača, kao i na krajnji skor koji je ispod početnih prognoza. Ali treba biti spreman, a potom i braniti pravo na salve radosti i ponosa, na uživanje u dobrom plasmanu u konkurenciji više od dvesta zemalja sveta, u medaljama, u crveno-plavo-beloj trobojci na jarbolu... Začudo, ima mrzitelja srpskog uspeha i u samoj Srbiji. Ima onih koji Beograđanima osporavaju oduševljenje s kojim dočekuju pobednike iz međunarodnih sportskih arena. Ima onih koji trivijalnim smatraju svako veselje građana smatrajući ih gubitnicima dužnim jedino da oplakuju poraz. Neće biti i neće moći. Preživeće se...