Преживети пораз

Важно је учествовати – познати је олимпијски слоган.

Тај дух олимпизма, који подразумева и часно надметање, фер борбу, поштовање противника, требало би да важи за спорт уопште. Но, у савременом високопрофесионалном спорту, где је слава добила опасног конкурента у новцу, ка победи се хрли по сваку цену. „Помоћна средства” су допинг, онеспособљавање ривала, намештање резултата...Друга опасност на темељна олимпијска начела вреба из сфере политике, односно лежи у прекомерној политизацији спорта. И ту су главни играчи велике силе, али ни мале земље у овом домену нису аутсајдери.

Олимпијска повеља забрањује и кажњава злоупотребљавање спортских терена у политичке сврхе, па националне репрезентације строго пазе да се ниједан њихов члан о тај принцип не огреши. Тренутно САД и Русија одмеравају снаге дипломатским нотама поводом ратних сукоба у Грузији, али у Пекингу престиж траже у пребројавању већ освојених одличја, с надом да ће отићи из Кине с највише злата око врата.

Кад је у питању Балкан, где се доскора крваво ратовало по шумама и горама, „битке” су, срећом, пренете на питомије терене – на паркет, траву, базене, струњаче...Али и ту све победе постају одмах и националне, те су спортисти под додатним оптерећењем народних очекивања. А како највећи спортски догађаји стижу до народа посредством телевизије, управо су њени спортски новинари пред посебним изазовом и додатном одговорношћу да пронађу равнотежу између разума и осећајности.

Управо то се сада дешава извештачима РТС-а из Пекинга.Ватерполо меч између Србије и Хрватске, у коме је српска селекција поражена, преносио је Саша Микић сталожено, објективно, с разложним признавањем чињеница, избегавајући дефетистичан или катастрофичан тон. И Предраг Милинковић „храбро је поднео” прва два пораза српских одбојкаша. Лакше је засад Небојши Вишковићу, с обзиром на добар старт тенисера. Но, све честитке ономе ко својим „слободним стилом” често веома иритира ТВ гледалиште, коментатору-доајену Душку Кораћу. И да наши пливачи нису остварили ваљане резултате, у виду националних рекорда, полетност и оптимистичност овог новинара шаљу добру поруку гледалишту: важно је трудити се, важно је дати лични максимум. Све остало је стицај околности и реална надмоћ других. Кораћ је показао хвале вредну отпорност према „емоционалном реваншизму” и током преноса првог меча црногорских ватерполиста који нам се, иначе, могу испоставити као директни конкуренти у наставку турнира.

Ваља се припремити на још нека непријатна изненађења, с обзиром на почетне учинке стрелаца и рвача, као и на крајњи скор који је испод почетних прогноза. Али треба бити спреман, а потом и бранити право на салве радости и поноса, на уживање у добром пласману у конкуренцији више од двеста земаља света, у медаљама, у црвено-плаво-белој тробојци на јарболу... Зачудо, има мрзитеља српског успеха и у самој Србији. Има оних који Београђанима оспоравају одушевљење с којим дочекују победнике из међународних спортских арена. Има оних који тривијалним сматрају свако весеље грађана сматрајући их губитницима дужним једино да оплакују пораз. Неће бити и неће моћи. Преживеће се...