Majkrosoft ne stanuje ovde

Svakodnevni život u Srbiji pruža ogroman broj slučajeva i dokaza da je veliki broj građana – nezaposlenih i zaposlenih izložen diskriminaciji, da se njihova prava vezana za rad krše i vrlo slabo štite, a da su mehanizmi zaštite nedovoljni i neefikasni, kaže Nataša Vučković, vođa kampanje Centra za demokratiju koja se fokusira na prava iz sfere zapošljavanja, rada i radnih odnosa.

Centar za demokratiju je pre ove kampanje realizovao projekat „Povratak žena na tržište rada” tokom kojeg su pomagali nezaposlenim ženama u Beogradu, i to onima od 35 do 55 godina, koje su ili otpuštene ili posle perioda podizanja dece žele da se ponovo zaposle. Njihova situacija je posebno teška jer su često diskriminisane i na rodnoj i na starosnoj osnovi.

– Neprijavljivanje zaposlenih od strane poslodavca ili, popularnije, „rad na crno” povlači sve druge oblike kršenja prava – kaže naša sagovornica, nabrajajući neka od prava koja se krše – neisplaćivanje zarade, poslodavac ne uplaćuje doprinose, ne obezbeđuje potrebnu zaštitu na radu, zakida pravo na dnevni i nedeljni odmor...

To je svakodnevica većine srpskih radnika. Daleko od njih su zaposleni, recimo, u američkoj kompaniji Majkrosoft. Tamo radnici imaju sva prava propisana ugovorom, pa i više od toga. Dovoljno je reći da u kompanijskom restoranu i Bil Gejts čeka u redu.

Osim rada na crno, i sam društveni kontekst tranzicije pogoduje zapostavljanju prava zaposlenih, smatra Nataša Vučković i dodaje da su privatizacija i otvaranje tržišta usmereni na privlačenje investicija i postizanje privrednog rasta, ali su zato, s druge strane, ekonomska i socijalna prava doživljena kao ostatak komunističke prošlosti i kao neka vrsta ideološkog relikta koji više nije „u modi”. Gubi se iz vida da današnji razvijeni svet i ova prava smatra neotuđivim ljudskim pravima i stalno unapređuje stepen njihove ostvarenosti.

Sagovornica, koja je i narodni poslanik, ističe da država mora kroz pravni, obavezujući okvir da nameće standarde ponašanja akterima koji mogu da utiču na kršenje ekonomskih i socijalnih prava. Država takođe mora da obezbedi dobar pravosudni sistem i efikasan sistem inspekcijskih organa. Sve je to predviđeno Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.

Kada govori o konkretnim zakonima, Nataša Vučković pre svega navodi Zakon o zabrani diskriminacije, zatim i Zakon o rodnoj ravnopravnosti.

– Sigurno je da Zakon o radu zaslužuje unapređenje. Takođe, Srbija treba da ratifikuje Evropsku socijalnu povelju. Međutim, ukoliko ne bude dosledne i efikasne primene zakona, zakoni nam ničemu ne služe. Potrebno je da unapredimo mrežu institucija za zaštitu prava, da obezbedimo efikasnu i brzu zaštitu prava. Takođe, na nivou čitavog društva, u javnosti, moramo stvarati atmosferu u kojoj se s jedne strane razvija kultura rada, a s druge strane osuđuje neodgovorno ponašanje poslodavaca prema zaposlenima. Mislim da sindikati tu treba da budu mnogo aktivniji – zaključuje Nataša Vučković.