Kako rešiti probleme gerijatrijske populacije

Prošle godine je umrla moja školska drugarica iz osnovne škole. U bolnici je konstatovano da je starica (84 godine) potpuno zdrava, ali da je reč gladi. Bolesnica je uskoro preminula. Muž i sin su joj ranije umrli, a psihički oštećena snaja nije vodila adekvatnu brigu o starici. Nakon te smrti, iz okolnih kuća su se čula pravdanja: Da smo znali, svakodnevno bismo joj odnosili tanjir hrane.

Posle tog događaja, prisećao sam se humanih postupaka koje sam poznavao. U Dalasu, u Teksasu, veoma dobar naučnik našeg porekla izgubio je posao jer novi šef nije mogao da ga uklopi u svoju ekipu. Pedesetogodišnji čovek je izvršio samoubistvo. Za njim je ostala bolesna i skoro nepokretna supruga s devojčicom od dvanaest godina. Pet-šest laborantkinja i nekoliko doktorki, po rasporedu, svakodnevno su se godinama brinule o toj majci i devojčici. Odvozile su devojčicu u školu, kupovale hranu i vodile domaćinstvo, sve dok devojka nije odrasla i dobila vozačku dozvolu. Majka joj je u međuvremenu umrla.

Drugi primer je iz Sarajeva. Bio sam član Sveza komunista Jugoslavije. Moja osnovna organizacija bila je na Medicinskom fakultetu, a u mesnoj zajednici Babića bašta pripadao sam partijskom aktivu (aktiv čine članovi partije iz raznih osnovnih organizacija). Izabrali su me za predsednika aktiva. Zamenik mi je bio poznati istoričar Atif Purivatra. Na moju ideju, pored ostalog, angažovali smo omladinu zajednice da se brine o starim, nemoćnim i bolesnim osobama kojima je pomoć potrebna. Reč je o kupovanju namirnica i donošenju kući ili plaćanju računa onima koji nemaju pomoć rodbine ili prijatelja. Danas se retko sreće sličan vid organizovanja pomoći, a mnoge osobe u gerijatrijskom dobu ili mlađe u nevoljama, još nerado odlaze u staračke domove ili druge stacionarne ustanove. Svi aktivi komunista imali su slične zadatke – da brinu o stanovnicima svoje mesne zajednice.

Kako danas rešiti probleme sve brojnije gerijatrijske populacije? U Somboru je u socijalističkom periodu uvedena tzv. kućna nega. Profesionalne gerijatrijske domaćice svakodnevno su odlazile u kuću starih i iznemoglih da pruže pomoć, od loženja vatre i čišćenja prostorija do nabavke hrane i lekova. Medicinske sestre obilazile su bolesnike jednom nedeljno, a lekari po potrebi i jednom mesečno, obavezno. Takav vid pomoći širio se u mnoge gradove, a danas se izgleda samo zadržao na nekoliko mesta. Možda postoje i druga rešenja, ali ih retko viđamo. Nije se ni u selu od 1.853 žitelja u Bačkoj smislio, niti sprovodio sistem zaštite starih i iznemoglih. Starica je umrla od gladi. Hoće li se naći rešenje za pomoć starima, ne samo u selima, već i u gradovima? Verujem da hoće i mora. Što pre, to bolje.

Akademik Rajko Igić,
autor knjige „Osnovi gerijatrije”, dugogodišnji službenik na medicinskim fakultetima u Sarajevu, Tuzli, Banjaluci i Novom Sadu