Како решити проблеме геријатријске популације

Прошле године је умрла моја школска другарица из основне школе. У болници је констатовано да је старица (84 године) потпуно здрава, али да је реч глади. Болесница је ускоро преминула. Муж и син су јој раније умрли, а психички оштећена снаја није водила адекватну бригу о старици. Након те смрти, из околних кућа су се чула правдања: Да смо знали, свакодневно бисмо јој односили тањир хране.

После тог догађаја, присећао сам се хуманих поступака које сам познавао. У Даласу, у Тексасу, веома добар научник нашег порекла изгубио је посао јер нови шеф није могао да га уклопи у своју екипу. Педесетогодишњи човек је извршио самоубиство. За њим је остала болесна и скоро непокретна супруга с девојчицом од дванаест година. Пет-шест лаборанткиња и неколико докторки, по распореду, свакодневно су се годинама бринуле о тој мајци и девојчици. Одвозиле су девојчицу у школу, куповале храну и водиле домаћинство, све док девојка није одрасла и добила возачку дозволу. Мајка јој је у међувремену умрла.

Други пример је из Сарајева. Био сам члан Свеза комуниста Југославије. Моја основна организација била је на Медицинском факултету, а у месној заједници Бабића башта припадао сам партијском активу (актив чине чланови партије из разних основних организација). Изабрали су ме за председника актива. Заменик ми је био познати историчар Атиф Пуриватра. На моју идеју, поред осталог, ангажовали смо омладину заједнице да се брине о старим, немоћним и болесним особама којима је помоћ потребна. Реч је о куповању намирница и доношењу кући или плаћању рачуна онима који немају помоћ родбине или пријатеља. Данас се ретко среће сличан вид организовања помоћи, а многе особе у геријатријском добу или млађе у невољама, још нерадо одлазе у старачке домове или друге стационарне установе. Сви активи комуниста имали су сличне задатке – да брину о становницима своје месне заједнице.

Како данас решити проблеме све бројније геријатријске популације? У Сомбору је у социјалистичком периоду уведена тзв. кућна нега. Професионалне геријатријске домаћице свакодневно су одлазиле у кућу старих и изнемоглих да пруже помоћ, од ложења ватре и чишћења просторија до набавке хране и лекова. Медицинске сестре обилазиле су болеснике једном недељно, а лекари по потреби и једном месечно, обавезно. Такав вид помоћи ширио се у многе градове, а данас се изгледа само задржао на неколико места. Можда постоје и друга решења, али их ретко виђамо. Није се ни у селу од 1.853 житеља у Бачкој смислио, нити спроводио систем заштите старих и изнемоглих. Старица је умрла од глади. Хоће ли се наћи решење за помоћ старима, не само у селима, већ и у градовима? Верујем да хоће и мора. Што пре, то боље.

Академик Рајко Игић,
аутор књиге „Основи геријатрије”, дугогодишњи службеник на медицинским факултетима у Сарајеву, Тузли, Бањалуци и Новом Саду