Bol stradalnika u ustaškim zverstvima doživljavam kao sopstveni

Priznajem. Ne mogu da čitam feljton o ustaškim zverstvima. Preskačem stranicu jer mi i sam pogled na slike ubijenih donosi bol. Kao da su me proboli ustaški noževi. Kao da mi je pijuk razbio lobanju. Stara sam i bol stradalnika doživljavam kao sopstveni. Pričali su mi, a mnogo sam i čitala, kako su obični ljudi doživeli crne dane rata. Kako su žene čekale svoje rođene na obali Save. Da ih voda donese. „Idemo, sine”, kaže moja baka, „na obalu, da čekamo. Možda će ih voda doneti...” Bili su to moj deda i stric. Obični sremski seljaci koje su ustaše odvele u Jasenovac. Da se nikad ne vrate.

Novosadska Sinagoga ponekad organizuje koncerte klasične muzike. Ne propuštam ih, ali svaki put gledam u zidove velike sale i pokušam da doživim crne noći kad su Jevreje tu zatvarali i odatle ih vodili pod led. Kako su majke grlile decu, šta su im mogle reći u tim strašnim poslednjim časovima?

Polovinom osamdesetih godina, još smo bili Jugoslavija, vodimo na višednevnu ekskurziju učenike osmog razreda. Dva autobusa nasmejane, raspevane dece, opijene slobodom i druženjem. Poslednja etapa u povratku je poseta Jasenovcu. Deca iskaču iz autobusa i u galami, svojstvenoj mladosti, polaze za vodičem. Kasno proletnje jutro. Zelena trava, duboki mir. Ulazimo u muzej. I tada nastaje grobna tišina. Deca razgledaju eksponate. Kašičice, cipelice, ali i malj, pijuk, nož u rukavici da dželata ne žulja ruka dok kolje. Posle predavanja, filma, vraćamo se u autobuse. Niko ne progovara ni reč. Naši učenici, koje je teško nagovoriti da makar malo zaćute. Ćutali su do Novog Sada. Tu tišinu nikad neću zaboraviti.

Ne zamerite, odličan je feljton, treba pisati i pričati o tome. Ali ja, suviše sam stara i suviše me boli sve to.

Anđelka Ninković,
Novi Sad