Бол страдалника у усташким зверствима доживљавам као сопствени

Признајем. Не могу да читам фељтон о усташким зверствима. Прескачем страницу јер ми и сам поглед на слике убијених доноси бол. Као да су ме проболи усташки ножеви. Као да ми је пијук разбио лобању. Стара сам и бол страдалника доживљавам као сопствени. Причали су ми, а много сам и читала, како су обични људи доживели црне дане рата. Како су жене чекале своје рођене на обали Саве. Да их вода донесе. „Идемо, сине”, каже моја бака, „на обалу, да чекамо. Можда ће их вода донети...” Били су то мој деда и стриц. Обични сремски сељаци које су усташе одвеле у Јасеновац. Да се никад не врате.

Новосадска Синагога понекад организује концерте класичне музике. Не пропуштам их, али сваки пут гледам у зидове велике сале и покушам да доживим црне ноћи кад су Јевреје ту затварали и одатле их водили под лед. Како су мајке грлиле децу, шта су им могле рећи у тим страшним последњим часовима?

Половином осамдесетих година, још смо били Југославија, водимо на вишедневну екскурзију ученике осмог разреда. Два аутобуса насмејане, распеване деце, опијене слободом и дружењем. Последња етапа у повратку је посета Јасеновцу. Деца искачу из аутобуса и у галами, својственој младости, полазе за водичем. Касно пролетње јутро. Зелена трава, дубоки мир. Улазимо у музеј. И тада настаје гробна тишина. Деца разгледају експонате. Кашичице, ципелице, али и маљ, пијук, нож у рукавици да џелата не жуља рука док коље. После предавања, филма, враћамо се у аутобусе. Нико не проговара ни реч. Наши ученици, које је тешко наговорити да макар мало заћуте. Ћутали су до Новог Сада. Ту тишину никад нећу заборавити.

Не замерите, одличан је фељтон, треба писати и причати о томе. Али ја, сувише сам стара и сувише ме боли све то.

Анђелка Нинковић,
Нови Сад