Ublažite nepravdu prema Dragojloviću

U želji da upotpunim svoje oskudno poznavanje religije, pročitah knjigu Dragana Dragojlovića „Religija kao sudbina” („Prometej”, Novi Sad). Iako nije pisana s ciljem da podučava, naučih dosta iz nje. Njena najveća vrednost je u tome što čitaoca podstiče na razmišljanja o religiji.

Bila ona fikcija, opsesija ili ne, religija je sila koja i sjedinjuje i razjedinjuje ljude i narode. Ona, dakle, postoji od postanka čoveka i njegove potrebe da spozna svet oko sebe. A pošto nikad neće otkriti tajne života i smrti, religija će, baš kao sila Zemljine teže, nevidljiva i neopipljiva, a ipak postojana, i dalje vladati čovekom i kad ne razmišlja o njoj. A posvećenost Bogu je izraz čovekove iskonske težnje da bude bolji, da dostigne savršenstvo i da ostvari svoje ideale.

Ipak, povod za pisanje ovog teksta je piščeva biografija i bibliografija. Dragan Dragojlović (82), magistar ekonomije, penzionisan je sa pune 52 godine radnog staža. Upravnik Zadužbine Ive Andrića 13 godina, pre toga naš ambasador u Australiji i Novom Zelandu, pre toga ministar vera u tri Vlade Republike Srbije, pre toga sekretar SIZ kulture Srbije, pre toga u Zavodu za plan Srbije, pre toga odgovorne dužnosti u privredi. Još je bogatija njegova bibliografija: 25 zbirki pesama, četiri romana, tri zbirke pripovedaka, tri romana za decu, dve zbirke pripovedaka za decu, jedna knjiga putopisa. Pesme su mu prevođene na više od 30 jezika. Po tri knjige su mu objavljenje u SAD, Kini, Italiji i Grčkoj, po dve knjige u Indiji, Australiji, Poljskoj i Rumuniji, po jedna u Rusiji, Nemačkoj, Turskoj, Švajcarskoj, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori. U antologijama svetske poezije zastupljen je u dve različite knjige u Indiji, SAD, Keniji, Irskoj i Švedskoj. Dakle, najprevođeniji srpski pesnik, ne samo svoje generacije. Ovi podaci daleko više govore o kvalitetu nego o kvantitetu Dragojlovićeve poezije.

Pa ipak, taj i takav pesnik ne može da dobije „Žičku hrisovulju”. To priznanje se u početku davalo pesnicima u čijim delima je prevlađivala duhovnost. To i jeste u skladu s nazivom nagrade: hrisovulja je vladarski pisani akt velike vrednosti sa zlatnim pečatom, iz vremena kad je vladare birala crkva. Od 25 Dragojlovićevih zbirki pesama, šest su potpuno duhovnog karaktera. Danas se ova nagrada dodeljuje pesnicima koji nemaju nijednu takvu pesmu, a kamoli zbirku.

Kad sam pre šest godina podneo (obrazloženi) predlog da dobije ovu nagradu, jedan član žirija mi je rekao da su oni samostalni u odlučivanju i da ne primaju predloge, a drugi član mi je doslovno rekao da on ne bi glasao za njega jer je bio Miloševićev ministar. Nijedna ova opaska nije na mestu. Samostalnost u odlučivanju nije garancija objektivnosti, a drugo, Dragojlović je bio ministar i pre dolaska Miloševića na vlast. A i kakve veze ima njegovo ministrovanje s poezijom?

Postoje pisci i postoje nagrade. Ima pisaca koji za šest meseci dobiju šest značajnih nagrada, a postoje i oni koje nagrade mimoilaze. Nećemo o kriterijumima i već davno ispričanim pričama o podelama u umetničkom svetu. Pisci se raduju nagradama. Ali, neretko, neka nagrada dobije više nego onaj ko ju je dobio. To bi bio slučaj sa „Žičkom hrisovuljom”, ukoliko bi je dobio Dragan Dragojlović. Kao i u slučaju prvih deset dobitnika, po kojima je ova nagrada sticala afirmaciju. Time bi članovi žirija ublažili veliku nepravdu prema njemu. Greške, kao i genijalna dela, svojstvene su ljudima. Ali, treba biti Čovek. „Što smo više ljudi, to smo bliži bogovima”, kaže Gete.

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča