Ублажите неправду према Драгојловићу

У жељи да употпуним своје оскудно познавање религије, прочитах књигу Драгана Драгојловића „Религија као судбина” („Прометеј”, Нови Сад). Иако није писана с циљем да подучава, научих доста из ње. Њена највећа вредност је у томе што читаоца подстиче на размишљања о религији.

Била она фикција, опсесија или не, религија је сила која и сједињује и разједињује људе и народе. Она, дакле, постоји од постанка човека и његове потребе да спозна свет око себе. А пошто никад неће открити тајне живота и смрти, религија ће, баш као сила Земљине теже, невидљива и неопипљива, а ипак постојана, и даље владати човеком и кад не размишља о њој. А посвећеност Богу је израз човекове исконске тежње да буде бољи, да достигне савршенство и да оствари своје идеале.

Ипак, повод за писање овог текста је пишчева биографија и библиографија. Драган Драгојловић (82), магистар економије, пензионисан је са пуне 52 године радног стажа. Управник Задужбине Иве Андрића 13 година, пре тога наш амбасадор у Аустралији и Новом Зеланду, пре тога министар вера у три Владе Републике Србије, пре тога секретар СИЗ културе Србије, пре тога у Заводу за план Србије, пре тога одговорне дужности у привреди. Још је богатија његова библиографија: 25 збирки песама, четири романа, три збирке приповедака, три романа за децу, две збирке приповедака за децу, једна књига путописа. Песме су му превођене на више од 30 језика. По три књиге су му објављење у САД, Кини, Италији и Грчкој, по две књиге у Индији, Аустралији, Пољској и Румунији, по једна у Русији, Немачкој, Турској, Швајцарској, Северној Македонији и Црној Гори. У антологијама светске поезије заступљен је у две различите књиге у Индији, САД, Кенији, Ирској и Шведској. Дакле, најпревођенији српски песник, не само своје генерације. Ови подаци далеко више говоре о квалитету него о квантитету Драгојловићеве поезије.

Па ипак, тај и такав песник не може да добије „Жичку хрисовуљу”. То признање се у почетку давало песницима у чијим делима је превлађивала духовност. То и јесте у складу с називом награде: хрисовуља је владарски писани акт велике вредности са златним печатом, из времена кад је владаре бирала црква. Од 25 Драгојловићевих збирки песама, шест су потпуно духовног карактера. Данас се ова награда додељује песницима који немају ниједну такву песму, а камоли збирку.

Кад сам пре шест година поднео (образложени) предлог да добије ову награду, један члан жирија ми је рекао да су они самостални у одлучивању и да не примају предлоге, а други члан ми је дословно рекао да он не би гласао за њега јер је био Милошевићев министар. Ниједна ова опаска није на месту. Самосталност у одлучивању није гаранција објективности, а друго, Драгојловић је био министар и пре доласка Милошевића на власт. А и какве везе има његово министровање с поезијом?

Постоје писци и постоје награде. Има писаца који за шест месеци добију шест значајних награда, а постоје и они које награде мимоилазе. Нећемо о критеријумима и већ давно испричаним причама о поделама у уметничком свету. Писци се радују наградама. Али, неретко, нека награда добије више него онај ко ју је добио. То би био случај са „Жичком хрисовуљом”, уколико би је добио Драган Драгојловић. Као и у случају првих десет добитника, по којима је ова награда стицала афирмацију. Тиме би чланови жирија ублажили велику неправду према њему. Грешке, као и генијална дела, својствене су људима. Али, треба бити Човек. „Што смо више људи, то смо ближи боговима”, каже Гете.

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича