Na pragu novog apsolutizma

Treba da budemo zabrinuti. Ne samo mi iz male Srbije na vetrometini, već dve trećine populacije današnjeg ne-NATO-vog sveta.

Da li smo svesni šta se oko nas događa? Sve je podređeno NATO-u, a NATO i njegovi članovi i pretendenti na članstvo su podređeni SAD. Upravo smo se uverili da je i Generalna skupština UN postala pozornica za promociju američkih, NATO-vih koncepcija o uređenju savremenog sveta. Šefovi 193 države članice UN ili njihovi izaslanici prisutni u sali, pažljivo slušaju i aplaudiraju govoru američkog predsednika (kome čak i pomeraju satnicu zbog prisustva na sahrani engleske kraljice). Svi sede i aplaudiraju kada putem video-linka (što nije predviđeno dokumentima UN) govori ukrajinski predsednik Zelenski. Kada oni završe, pola sale GS UN se isprazni. Sve važne informacije, najave preuređenja sveta, pretnje neposlušnima i direktive su već čuli. Samo treba da ih sprovode ili će biti izolovani.

Očigledno je na delu sprovođenje, pod vođstvom SAD, plana i smernica izraženih u delu pokojnog Zbignjeva Bžežinskog „Velika šahovska tabla”. Dakle, jedina velika sila biće SAD, a Rusija, Kina, Indija i druge velike zemlje samo regionalni pioni na svetskoj „tabli”. Čak se ni stari američki teoretičar međunarodnih odnosa i izumitelj pingpong diplomatije, još živ i razuman Henri Kisindžer uopšte ne čuje, jer je prigušen i otpisan.

Šta se desilo sa međunarodnim pravom i teško dostignutim međunarodnim dokumentima? Šta se desilo sa Završnim dokumentom i  dogovorima Konferencije KEBS (OEBS) iz Helsinkija 1975. o mirnom uređenju odnosa u Evropi i savremenom svetu? Od Saveta bezbednosti UN neodobreni 78-dnevni napad NATO-a krstarećim raketama na SRJ (Srbiju) 1999. i nepoštovanje dokumenta SB 1244 o njegovom okončanju, potvrđuju napred iznetu tezu. Šta se desilo sa drugim međunarodnim organizacijama, koje su sve pod paskom SAD?

Da li je jasno da je Evropska unija u funkciji sprovođenja direktiva SAD i NATO, čak i na svoju ekonomsku i drugu štetu? Gde su nestale neutralne zemlje, koje su bile stožeri miroljubive politike posle Drugog svetskog rata? Među njima, dve važne karike – ekonomski jaka Švedska i zemlja u usponu Finska, koje su od neutralnog statusa imale ekonomske i političke koristi, danas čekaju da im Turska odobri status pridruženih članica NATO-a, iako su na granicama drugog, ne-NATO-vog sveta. Još zvanično neutralna Švajcarska, koja je stalno pod pritiskom SAD, te se odrekla i „svete” tajne bankovnih računa, kao njenog aduta u svetskom bankarstvu, danas od SAD naručuje 36 borbenih aviona F-35A i pet raketnih PVO sistema „patriot” u vrednosti od preko 8,4 milijarde evra, sa isporukom do 2031. godine! Iako su za njenu veličinu teritorije i kontrolu granica do sada korišćeni mopedi i motocikli. Poljska, baltičke zemlje, Češka, Slovačka, čak i S. Makedonija, uz saglasnost SAD, šalju svoje  korišćene tenkove Ukrajini, a zauzvrat im se nude novi američki uz „povoljnije” cene (!?), u skladu sa politikom „NATO oružje za NATO članove”. Samo što će to plaćati građani ovih država u krizi.

Da li je ovo dovoljna argumentacija za tvrdnju o planiranom apsolutizmu SAD i NATO u današnjim međunarodnim odnosima. To se manifestuje u ekonomiji, proizvodnji i korišćenju prirodnih sirovina i energije (zamislite blokiran i miniran novoizgrađeni „Severni tok 2”, na štetu Nemačke i EU zemalja), ali i u nauci, kulturi, muzici, pozorištu, žurnalistici, pa čak i u sportu. Setite se blokiranja Đokovića da se takmiči u Australiji i na US Openu ove godine i pored popuštanja antikovid mera, zabrane ruskim i beloruskim takmičarima da se takmiče u međunarodnoj konkurenciji i drugih nepravilnosti. Ne zaboravimo tolerisanje dopingovanih američkih atletičara i sportista na olimpijadama, biciklističkom Tur de Fransu i plivačkim takmičenjima. Setite se sudijske krađe zlatne medalje našem plivaču Miloradu Čaviću u trci na 100 m leptir stilom, na Olimpijadi 2008. u Pekingu, u korist  Amerikanca Majkla Felpsa, koji je evidentno bio drugi. Sve sportske svetske asocijacije dosledno sprovode političke direktive iz Bele kuće.

Zimu će Evropa, ne samo njena  ekonomija, već i stanovništvo, propatiti bez ruskog gasa i nafte, ali će, na svoju štetu, poštovati sankcije koje prema energiji iz ove zemlje propisuje Amerika. A za to vreme će SAD neumereno štampati dolare bez adekvatnog pokrića, poklanjati oružje i pomoć Ukrajini, iako nije članica EU ni NATO-a, tražiti od evropskih saveznika da Ukrajini dostave svoje oružane sisteme, a obećavajući da će im, zauzvrat, prodati novije i modernije sisteme koji se proizvode u SAD.

Šta na sve ovo da kažu dve trećine svetske populacije i zemlje koje nisu ni u EU ni NATO, a bore se protiv teškoća modernog vremena. Da li je rešenje – postizanje izvesne ravnoteže preko zemalja BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) ili novo savezništvo Rusije i Kine, videćemo? Ako koalicija zapadnih zemalja pod upravom SAD to bude dozvolila. Za Južnu Afriku sumnjamo da će ostati u pomenutoj koaliciji.

Za sada ostaju brige da sve to nije dovoljno da se zaustavi pogubni točak kretanja savremenog sveta i istorije. Nadamo se samo da neće kulminirati svetskim nuklearnim sukobom u kojem bi svi bili gubitnici, a civilizaciji možda usledio povratak u preistoriju.

Redovni profesor univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista