Roba skuplja, a pakovanja manja

Odličan prikaz stanja na našem tržištu u vidu smanjenja pakovanja, količine i kvaliteta robe dat je u nedavno objavljenom članku „Kriza uticala i na pad kvaliteta namirnica”. Bauk inflacije se širi celim svetom. Epidemija, rat u Ukrajini, skupi energenti, uvek ima razloga za beskrajni niz poskupljenja koja sve više opterećuju potrošače svih nacija. Mi koji smo jednom preživeli to zlo u vidu hiperinflacije dobro prepoznajemo sve uzroke i posledice.

Pored uobičajenih poskupljenja, za potrošače je najgore smanjivanje pakovanja, koje je dobilo i svoje ime „šrinkinflacija”. Sve je počelo od vekne hleba. „Idi, sine, da nam kupiš kilo hleba”, vraća mi se u sećanje glas mog deke, iako još u vreme mog detinjstva, osamdesetih godina prošlog veka, vekna nije imala kilogram. Ali smo mi navikli i smatramo da neke namirnice treba da se prodaju kako smo navikli. Kafa i čokolada u pakovanjima od 100 ili 200 grama, mleko, sokovi na litar i slično.

Iako je direktiva EU stala na stranu proizvođača, niko ne može da me ubedi da je takvo ponašanje u redu, odnosno da predstavlja poštenu poslovnu praksu. Čokolada manje gramaže ima istu ambalažu i oblik kao i ona od 100 grama, iako na obe piše koliko ima grama. Ali se potrošači često zbune, vide da se nešto prodaje po sniženoj ceni pa ubacuju robu u korpu ne gledajući gramažu. Da ne govorim koliko je teško izračunati koliko zapravo nešto košta sa merama kao što su na primer sok od 0,75 litara ili mleko od 1.450 mililitara.

Ja sam, na primer, greškom kupila dve boce jogurta misleći da je reč o uobičajenom pakovanju od litar i po. Kad sam došla kući videla sam da u pakovanju ima 1.450 mililitara. Znači da su na dve kupljene boce smanjili količinu jogurta za jednu čašu. Verovatno misle da to nije mnogo, ali u stvari jeste, jer se jogurt prodaje i na čaše. Kad uđem u prodavnicu po čašu jogurta – moram da platim, neće mi je niko pokloniti, ma koliko iznos bio mali. Od tada strogo gledam na litražu, gramažu, nešto iz praktičnih razloga, a nešto iz inata, jer ne želim da kupujem smanjeno.

Krenem da kupim mleko, po navici uzmem ono koje je na sniženju, pogledam zapreminu – a ona iznosi 950 mililitara. Nema ceo litar, a meni je za tortu po receptu potreban baš litar. Zato kupujem ono mleko koje je naizgled skuplje, ali ga u pakovanju ima litar.

Ne razumem ovo ponašanje proizvođača, da ne kažem „kraduckanje”, jer će oni tvrditi da na ambalaži pošteno piše količina. Inače neće prodati svo mleko jer ga posle viđam u korpama za sniženje zbog isteka roka, a posle, zna se – kontejner. Isto se odnosi i na konditorske proizvode u vidu čokolade od 80 grama, koja se posle isteka roka izbacuje iz prodavnice, pa se desi da završi na raznim buvljacima gde ne zalazi inspekcija.

Ne želim čokoladu od 80 grama, jer sam navikla na onu od 100 – pojedem dva rebra i znam da mi je tu mera da se zaustavim, da ne pojedem previše slatkiša. Kod one od 80 grama rebra su manja i osećam se pokradeno, kao da mi je neko uskratio omiljenu poslasticu. A niko ne voli da se oseća pokradeno i uskraćeno, makar mu tu objektivno napisali, ali osećaj je veoma subjektivan.

U pravu je gospodin Dragić kad kaže da proizvođači na taj način gube poziciju na tržištu. Tako ide sa svim proizvodima, od hrane do kućne hemije i kućnih potrepština. Kad sam videla da je jedan poznati proizvođač ubrusa i toalet papira smanjio broj listića svojih proizvoda, prestala sam s kupovinom njegovih artikala.

Ono što pored poskupljenja nervira potrošače je ovo ponašanje – „nismo poskupeli”, ali zato dobijate manje. O situaciji kad je jedna cena na rafu, a druga na kasi mogu da kažem da je već postala uobičajena, a da inspekcija ne reaguje iako sam podnosila prijavu protiv onih kojima je takva praksa bila redovna.

Novca je sve manje, pa odlazak u najobičniju nabavku zahteva posebne pripreme i taktike. Provera cene, količine, akcije, nošenje lupe za sitno ispisane brojeve, telefon da se slika roba sa cenom na rafu pa da se pokaže na kasi, spiskovi proizvoda na sniženju, torba da ne bi naplatili kesu...

Ako smo nešto naučili od inflacije koju smo preživeli jeste da cene ipak ne mogu da idu „u nebesa”, negde moraju da se zaustave.

Što se tiče „šrinkinflacije”, kupovaću samo one proizvode koji imaju uobičajene mere ili ih neću kupovati uopšte. Mnogi potrošači razmišljaju isto kao ja, pa će se smanjivanje pakovanja vratiti proizvođačima kao bumerang. A vekna od kilogram hleba, zbog stalnog smanjivanja, postoji samo još u pričama naših dedova.

Vesna Marinković