Роба скупља, а паковања мања

Одличан приказ стања на нашем тржишту у виду смањења паковања, количине и квалитета робе дат је у недавно објављеном чланку „Криза утицала и на пад квалитета намирница”. Баук инфлације се шири целим светом. Епидемија, рат у Украјини, скупи енергенти, увек има разлога за бескрајни низ поскупљења која све више оптерећују потрошаче свих нација. Ми који смо једном преживели то зло у виду хиперинфлације добро препознајемо све узроке и последице.

Поред уобичајених поскупљења, за потрошаче је најгоре смањивање паковања, које је добило и своје име „шринкинфлација”. Све је почело од векне хлеба. „Иди, сине, да нам купиш кило хлеба”, враћа ми се у сећање глас мог деке, иако још у време мог детињства, осамдесетих година прошлог века, векна није имала килограм. Али смо ми навикли и сматрамо да неке намирнице треба да се продају како смо навикли. Кафа и чоколада у паковањима од 100 или 200 грама, млеко, сокови на литар и слично.

Иако је директива ЕУ стала на страну произвођача, нико не може да ме убеди да је такво понашање у реду, односно да представља поштену пословну праксу. Чоколада мање грамаже има исту амбалажу и облик као и она од 100 грама, иако на обе пише колико има грама. Али се потрошачи често збуне, виде да се нешто продаје по сниженој цени па убацују робу у корпу не гледајући грамажу. Да не говорим колико је тешко израчунати колико заправо нешто кошта са мерама као што су на пример сок од 0,75 литара или млеко од 1.450 милилитара.

Ја сам, на пример, грешком купила две боце јогурта мислећи да је реч о уобичајеном паковању од литар и по. Кад сам дошла кући видела сам да у паковању има 1.450 милилитара. Значи да су на две купљене боце смањили количину јогурта за једну чашу. Вероватно мисле да то није много, али у ствари јесте, јер се јогурт продаје и на чаше. Кад уђем у продавницу по чашу јогурта – морам да платим, неће ми је нико поклонити, ма колико износ био мали. Од тада строго гледам на литражу, грамажу, нешто из практичних разлога, а нешто из ината, јер не желим да купујем смањено.

Кренем да купим млеко, по навици узмем оно које је на снижењу, погледам запремину – а она износи 950 милилитара. Нема цео литар, а мени је за торту по рецепту потребан баш литар. Зато купујем оно млеко које је наизглед скупље, али га у паковању има литар.

Не разумем ово понашање произвођача, да не кажем „крадуцкање”, јер ће они тврдити да на амбалажи поштено пише количина. Иначе неће продати сво млеко јер га после виђам у корпама за снижење због истека рока, а после, зна се – контејнер. Исто се односи и на кондиторске производе у виду чоколаде од 80 грама, која се после истека рока избацује из продавнице, па се деси да заврши на разним бувљацима где не залази инспекција.

Не желим чоколаду од 80 грама, јер сам навикла на ону од 100 – поједем два ребра и знам да ми је ту мера да се зауставим, да не поједем превише слаткиша. Код оне од 80 грама ребра су мања и осећам се покрадено, као да ми је неко ускратио омиљену посластицу. А нико не воли да се осећа покрадено и ускраћено, макар му ту објективно написали, али осећај је веома субјективан.

У праву је господин Драгић кад каже да произвођачи на тај начин губе позицију на тржишту. Тако иде са свим производима, од хране до кућне хемије и кућних потрепштина. Кад сам видела да је један познати произвођач убруса и тоалет папира смањио број листића својих производа, престала сам с куповином његових артикала.

Оно што поред поскупљења нервира потрошаче је ово понашање – „нисмо поскупели”, али зато добијате мање. О ситуацији кад је једна цена на рафу, а друга на каси могу да кажем да је већ постала уобичајена, а да инспекција не реагује иако сам подносила пријаву против оних којима је таква пракса била редовна.

Новца је све мање, па одлазак у најобичнију набавку захтева посебне припреме и тактике. Провера цене, количине, акције, ношење лупе за ситно исписане бројеве, телефон да се слика роба са ценом на рафу па да се покаже на каси, спискови производа на снижењу, торба да не би наплатили кесу...

Ако смо нешто научили од инфлације коју смо преживели јесте да цене ипак не могу да иду „у небеса”, негде морају да се зауставе.

Што се тиче „шринкинфлације”, куповаћу само оне производе који имају уобичајене мере или их нећу куповати уопште. Многи потрошачи размишљају исто као ја, па ће се смањивање паковања вратити произвођачима као бумеранг. А векна од килограм хлеба, због сталног смањивања, постоји само још у причама наших дедова.

Весна Маринковић