Od „beogradskog Menhetna” do kalemegdanske gondole

Iznad šanca, u bedemu što opasuje Gornji grad Beogradske tvrđave, a pored Kapije despota Stefana, nalazi se čudan usek na koji malo ko obraća pažnju. Reč je o arheološkoj sondi koja svedoči o neimarima kroz istoriju, pa veliki blokovi od tesanog kamena pripadaju rimskoj epohi, nešto manji Srbima, cigla Austrijancima, a haotična mešavina svega i svačega Turcima. Nažalost, zamalo da naši savremenici ovoj sondi dodaju asfalt i beton, za opomenu potomcima.

Moglo bi se o tome naširoko, ali ovog puta se u epicentru zanimanja javnosti našla kalemegdanska gondola, pa bi taj „slučaj” trebalo objasniti kako se ne bi zloupotrebljavao u raznim prepucavanjima koja nemaju veze ni sa Beogradom niti sa očuvanjem njegove kulturne baštine.

Ideja da se Beogradska tvrđava „obogati” žičarom ili gondolom samo je nastavak odavno začetog plana. Ova, da se gondolom poveže kalemegdanski greben sa savskim priobaljem, dečja je igrarija u poređenju s onim što nas je umalo zadesilo...

Valja podsetiti da su svojevremeno neki preduzimljivi bacili oko na Mali Kalemegdan koji su urakljili kao „gradsko građevinsko zemljište”, pa Beograđanima ponudili plan o iseljenju Zoološkog vrta na novu lokaciju, u atar Surčina! Već i sam nagoveštaj da bi se „Vrt dobre nade” iz podgrađa tvrđave mogao preseliti beznadežno daleko, ustalasao je mnjenje i izazvao opravdani gnev, pa se odustalo... mada samo od lokacije, ali ne i iseljenja!

Zatim je iz iste kuhinje ponuđeno novo rešenje – da se Zoološki vrt iseli na Veliko ratno ostrvo, koje bi se zbog brojnih posetilaca žičarom povezalo sa Kalemegdanom.

I tada su gnevni građani podsećali odgovorne da je Beogradska tvrđava nepokretno dobro na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine, a da je Ratno ostrvo zaštićeni biorezervat ugroženih vrsta ptica stanarica (i nekoliko selica), o čemu je naš poznati dokumentarista Petar Lalović, uz nesebičnu pomoć i podršku SANU, upravo tih dana snimio izuzetan film „Beogradska oaza”.

Događalo se to u vreme kad je legendarni Vukosav Bojović, najgrlatiji protivnik zamisli preseljenja Vrta, dospeo na „crnu listu” nepopravljivih opozicionara svemu i svakome, i najverovatnije bi bio najuren sa položaja direktora da među preduzimljivcima nije rođena ideja da se Veliko ratno ostrvo izgradi i preinači u – „beogradski Menhetn”. Za lakše razumevanje tog projekta valja pomnožiti 260 hektara sa cenom kvadratnog metra stambenog ili poslovnog prostora, pa sa brojem spratova budućih oblakodera.

Te događaje sigurno još pamte akademici Dušan Kovačević i Marko Bumbaširević, profesor dr Dušan Stanojević i nekolicina preživelih simpatizera, stalnih gostiju i pripadnika „mračnog kružoka” „Vrta dobre nade”.

Nego, šta li je sa žičarom na Skijalištu „Košutnjak”, onom poviše beogradskog Hipodroma?

Izvođači pozvani pre četiri godine

Podsećanja radi, još u novembru 2018. godine tadašnji gradonačelnik Zoran Radojičić pozvao je zainteresovane firme da učestvuju na tenderu za izgradnju gondole koja će spojiti Kalemegdansku tvrđavu i Ušće. Bilo je predviđeno da će biti dugačka jedan kilometar, da će se sastojati od 25 kabina i da će prevoziti 3.000 osoba na sat, u oba smera. Rečeno je i da će vreme putovanja sa jedne strane reke na drugu iznositi oko pet minuta. Prema stručnoj proceni, uloženi novac u izgradnju gondole „vratiće” se za oko šest godina.