Vukov ulazak u Jevropu kroz Omoljički karantin

Omoljica – Bio je kišni oktobar 1813. godine. Reka Srba po slomu Prvog ustanka sliva se „s one strane Dunavo”, u strahu od turske osvete. No ne može se tek tako „preko granice”. Moralo se kroz „proveru zdravlja” – karantin, a jedna od 22 vrata spasa nalazila su se u selu Homoljica, kako su je zvali Austrijanci, a danas južnobanatskoj Omoljici.

Među izbeglim narodom i Karađorđevim ustanicima beše i „jedan hromi čovek, što je jedva čupao svoju štaku iz omoljičkog blata. Bio je to pisar srpskih vojvoda i kasnije reformator srpskog jezika i pisma, čovek koji je srpskom rodu podario najsavršeniju azbuku na svetu – Vuk Stefanović Karadžić”, piše hroničar Aleksandar Tanasijević, u prvom tomu monografije posvećene Omoljici.

Vuk je sa ocem i rođakom i sa austrijskim putnim ispravama u džepu, prispeo na austrijsko tlo preko Pančeva, a zatim sam nastavio dalje za Beč ne bi li, kako je kasnije zapisao, „od sve muke, barem nemecki naučio”.

Na te oktobarske dane od pre 209 leta, podseća prizemljuša u centru sela, na čijoj fasadi je mermerna tabla i lik Vuka Stefanovića Karadžića u bronzi. Najstarija kuća u Omoljici upravo je stari kontumac, u kojem je Vuk po prelasku u Austriju, odmah priveden i zadržan u karantinu 21 dan, dok su mnoge gladne i napaćene nevoljnike austrijske vlasti zaustavile graničarskim kordonom. U ataru sela, u vodi i mraku okolnih šumaraka, pod kišom i hladnoćom, ne mogavši ni napred ni nazad, poboljevali su i umirali. Oni što nisu imali tri šilinga za sahranu bližnjih, morali su ih ostaviti na otvorenom.

Meštani su se brzo organizovali svakodnevno opsedajući ogradu kontumaca pokušavajući da doture hranu svojoj sabraći, ostavljajući na raskvašenoj zemlji one „bele banatske lebove”. Kako je koja grupa sanitetski obrađena, tako je propuštana dalje.  Neki su u Omoljici ostali, drugi produžavali u nepoznato, a Vuk je sećajući se kasnije zapisao da je „upravo iz Halmalice u Jevropu krenuo, preko Pešte, sve do Beča.”

„Ovo je mesto odakle su mnogi znameniti Srbi krenuli put osvajanja novih vidika i saznanja, što će kasnije učiniti da ’tamni vilajet’, koga su Turci vekovima u Srbiji držali pod ’sedam brava i katanaca’, nestane za sve vremena. Omoljičanima hvala što bdiju nad našim blagom, što nam Vuk podari za sva vremena i za sve naraštaje koji će doći i kojima se unapred radujemo”, napominje Aleksandar Tanasijević, učitelj u penziji i jedan od inicijatora postavljanja spomen ploče na zgradu kontumaca, spomenik kulture pod zaštitom, koji podseća na boravak Vuka Stefanovića Karadžića u Omoljici.