Вуков улазак у Јевропу кроз Омољички карантин

Омољица – Био је кишни октобар 1813. године. Река Срба по слому Првог устанка слива се „с оне стране Дунаво”, у страху од турске освете. Но не може се тек тако „преко границе”. Морало се кроз „проверу здравља” – карантин, а једна од 22 врата спаса налазила су се у селу Хомољица, како су је звали Аустријанци, а данас јужнобанатској Омољици.

Међу избеглим народом и Карађорђевим устаницима беше и „један хроми човек, што је једва чупао своју штаку из омољичког блата. Био је то писар српских војвода и касније реформатор српског језика и писма, човек који је српском роду подарио најсавршенију азбуку на свету – Вук Стефановић Караџић”, пише хроничар Александар Танасијевић, у првом тому монографије посвећене Омољици.

Вук је са оцем и рођаком и са аустријским путним исправама у џепу, приспео на аустријско тло преко Панчева, а затим сам наставио даље за Беч не би ли, како је касније записао, „од све муке, барем немецки научио”.

На те октобарске дане од пре 209 лета, подсећа приземљуша у центру села, на чијој фасади је мермерна табла и лик Вука Стефановића Караџића у бронзи. Најстарија кућа у Омољици управо је стари контумац, у којем је Вук по преласку у Аустрију, одмах приведен и задржан у карантину 21 дан, док су многе гладне и напаћене невољнике аустријске власти зауставиле граничарским кордоном. У атару села, у води и мраку околних шумарака, под кишом и хладноћом, не могавши ни напред ни назад, побољевали су и умирали. Они што нису имали три шилинга за сахрану ближњих, морали су их оставити на отвореном.

Мештани су се брзо организовали свакодневно опседајући ограду контумаца покушавајући да дотуре храну својој сабраћи, остављајући на расквашеној земљи оне „беле банатске лебове”. Како је која група санитетски обрађена, тако је пропуштана даље.  Неки су у Омољици остали, други продужавали у непознато, а Вук је сећајући се касније записао да је „управо из Халмалице у Јевропу кренуо, преко Пеште, све до Беча.”

„Ово је место одакле су многи знаменити Срби кренули пут освајања нових видика и сазнања, што ће касније учинити да ’тамни вилајет’, кога су Турци вековима у Србији држали под ’седам брава и катанаца’, нестане за све времена. Омољичанима хвала што бдију над нашим благом, што нам Вук подари за сва времена и за све нараштаје који ће доћи и којима се унапред радујемо”, напомиње Александар Танасијевић, учитељ у пензији и један од иницијатора постављања спомен плоче на зграду контумаца, споменик културе под заштитом, који подсећа на боравак Вука Стефановића Караџића у Омољици.