Jakov Ignjatović u oproštajnoj poseti Beogradu

Jakov Ignjatović (1822–1889) bio je naš prvi pisac realista. Vodio je buran, neuredan i nekada boemski život, često menjajući zanimanja i mesta boravka, ali sve vreme neumorno pišući prozna dela, a kasnije i obimne memoare objavljene pod nazivom „Rapsodije iz prošlog srpskog života”. Tokom života oštro je napadan kao mađaron. Međutim, sva svoja dela napisao je isključivo na srpskom jeziku. Štaviše, sve glavne, ali i sporedne ličnosti u njegovim delima su Srbi, iako su događanja mahom na tlu višenacionalne današnje Vojvodine i Mađarske.

Posle sloma Mađarske bune, Ignjatović je kao izbeglica dve godine proveo u Beogradu i o tom boravku je u memoarima zapisao mnoge zanimljivosti. Godine 1885, kad mu je zdravlje bilo ugroženo tuberkulozom, poželeo je da još jednom, posle 35 godina, vidi Beograd, koji je voleo i o čijem je razvoju čitao. Tih godina Srbija je dobila železnicu, pa se putovanje od Novog Sada do Beograda svelo na dvočasovnu vožnju, što je tada predstavljalo veći komfor nego što je danas nama polučasovna vožnja brzom prugom. Ignjatović je doputovao nenajavljen, ali mu je nekoliko slučajnosti pomoglo da mu poseta bude i sadržajna i prijatna. Po prispeću je upoznao jednog ljubitelja književnosti koji se ponudio da mu nađe smeštaj i provede ga kroz grad. Odseo je u luksuznom novom hotelu „Bulevar”, koji se nalazio u zdanju doskorašnjeg bioskopa „Balkan”. U toj znamenitoj zgradi početkom 20. veka bila je „Opera na Bulevaru”, dok je danas tu ponovo hotel s ranijim nazivom „Bulevar”.

U šetnji gradom pisac je video mnogo novoga. Na prostranom trgu pažnju mu je privukao spomenik knezu Mihailu, koji mu se nije potpuno dopao. Osnovna primedba bila je to što je knez prikazan na konju, jer takvi spomenici, po njegovom mišljenju, priliče vladarima-ratnicima. Nasuprot njima, knez Mihailo, ne ratujući, srpske gradove je oslobodio isključivo diplomatskim načinima. Dopalo mu se novo pozorište, kao i Kapetan Mišino zdanje, gde se nalazila Velika škola. Primetio je da zdanje prvobitno nije bilo namenjeno visokoškolskoj ustanovi, a začudilo ga je što su neki njegovi delovi bili iznajmljeni kao trgovački lokali. Video je da su nekadašnji krivudavi sokaci sada široke gradske ulice. Posetio je Dositejev grob, prilično zapušten, rekavši da će u budućnosti on svakako dobiti dostojan spomenik.

Ignjatovićev vodič zastao je pred jednim prolaznikom rekavši: „To je dr Pančić, poznajete li ga?” O tom susretu Ignjatović piše: „Kad to čuh, prijatno me osećanje obuze, srce mi privuče njemu kao kakvom milom prijatelju... Koliko puta sam mislio o tom plemenitom književniku koji se svim srcem odao prirodnim naukama i prvi počeo krčiti štirom (korovom) zarašćen put... Kakvo je uživanje s takovim mužem razgovarati se, a kakva razlika kad čovek dođe u današnja politična društva, gde na površinu izbija sujeta, lična ambicija, mržnja....” Pančić je otpratio Ignjatovića do hotela, izrazivši žaljenje što zbog slabog osvetljenja ulice ne može dobro da mu vidi lik.

Listajući srpsku štampu u hotelu, Ignjatović je sa žaljenjem primetio da mnogi oglasi odslikavaju loše odnose u porodicama, gde muževi ne priznaju troškove svojih žena ili sinova, dok se u nekima javljaju oni koji za svoju porodičnu slavu neće primati posete. Sledećeg dana planirao je koga od starih znanaca da poseti. Pomišljao je na svog vršnjaka pesnika Jovana Ilića, čija su sva četiri sina, Dragutin, Milutin, Vojislav i Žarko, počeli da stiču književnu slavu i priznanja. Nije mogao da zna da će Jovan biti tragični otac, koji će čak trojicu sinova sahraniti. Poželeo je da vidi književnike Milana Đ. Milićevića, Jovana Đorđevića, kao i neke druge. Međutim, zbog umora i ustručavanja od nenajavljenih poseta, odustao je. Na to je uticala i nervoza u zemlji, jer je upravo započinjao Srpsko-bugarski rat.

Ignjatović ujutru odlazi na železničku stanicu, gde shvata da je zaturio povratnu kartu, ali mu ljubazni službenik omogućava da otputuje do Zemuna.

Svom voljenom gradu posvetio je pravu malu odu u prozi, u kojoj su i ove rečenice: „Položaj Beograda je evropske važnosti, bilo sa strategične, bilo sa trgovinske strane... Tu je tle više ljudskim pepelom i ubojnih konja pomešano... trava i vegetacija sadanja je plod njihov... Iz zgarišta svog uvek se podigne na krilima sudbe kao Feniks-tica iz pepela svog... Položaj mu je baš evropskiji i znatniji nego Budimpešte i Beča...”

Godinu dana pre smrti Jakovu Ignjatoviću je stigla radosna vest iz Beograda da je izabran za člana novoosnovane Srpske kraljevske akademije, čiji je prvi predsednik bio Josif Pančić.

Na sahrani na Uspenskom groblju u Novom Sadu od svog prijatelja oprostio se Zmaj Jova, stihovima čija je prva strofa: „Zbogom, Jašo, druže stari,/književniče daroviti/imaš dela kojim će se/srpski narod ponositi.”

Dragan Stanković,
Beograd