Јаков Игњатовић у опроштајној посети Београду

Јаков Игњатовић (1822–1889) био је наш први писац реалиста. Водио је буран, неуредан и некада боемски живот, често мењајући занимања и места боравка, али све време неуморно пишући прозна дела, а касније и обимне мемоаре објављене под називом „Рапсодије из прошлог српског живота”. Током живота оштро је нападан као мађарон. Међутим, сва своја дела написао је искључиво на српском језику. Штавише, све главне, али и споредне личности у његовим делима су Срби, иако су догађања махом на тлу вишенационалне данашње Војводине и Мађарске.

После слома Мађарске буне, Игњатовић је као избеглица две године провео у Београду и о том боравку је у мемоарима записао многе занимљивости. Године 1885, кад му је здравље било угрожено туберкулозом, пожелео је да још једном, после 35 година, види Београд, који је волео и о чијем је развоју читао. Тих година Србија је добила железницу, па се путовање од Новог Сада до Београда свело на двочасовну вожњу, што је тада представљало већи комфор него што је данас нама получасовна вожња брзом пругом. Игњатовић је допутовао ненајављен, али му је неколико случајности помогло да му посета буде и садржајна и пријатна. По приспећу је упознао једног љубитеља књижевности који се понудио да му нађе смештај и проведе га кроз град. Одсео је у луксузном новом хотелу „Булевар”, који се налазио у здању доскорашњег биоскопа „Балкан”. У тој знаменитој згради почетком 20. века била је „Опера на Булевару”, док је данас ту поново хотел с ранијим називом „Булевар”.

У шетњи градом писац је видео много новога. На пространом тргу пажњу му је привукао споменик кнезу Михаилу, који му се није потпуно допао. Основна примедба била је то што је кнез приказан на коњу, јер такви споменици, по његовом мишљењу, приличе владарима-ратницима. Насупрот њима, кнез Михаило, не ратујући, српске градове је ослободио искључиво дипломатским начинима. Допало му се ново позориште, као и Капетан Мишино здање, где се налазила Велика школа. Приметио је да здање првобитно није било намењено високошколској установи, а зачудило га је што су неки његови делови били изнајмљени као трговачки локали. Видео је да су некадашњи кривудави сокаци сада широке градске улице. Посетио је Доситејев гроб, прилично запуштен, рекавши да ће у будућности он свакако добити достојан споменик.

Игњатовићев водич застао је пред једним пролазником рекавши: „То је др Панчић, познајете ли га?” О том сусрету Игњатовић пише: „Кад то чух, пријатно ме осећање обузе, срце ми привуче њему као каквом милом пријатељу... Колико пута сам мислио о том племенитом књижевнику који се свим срцем одао природним наукама и први почео крчити штиром (коровом) зарашћен пут... Какво је уживање с таковим мужем разговарати се, а каква разлика кад човек дође у данашња политична друштва, где на површину избија сујета, лична амбиција, мржња....” Панчић је отпратио Игњатовића до хотела, изразивши жаљење што због слабог осветљења улице не може добро да му види лик.

Листајући српску штампу у хотелу, Игњатовић је са жаљењем приметио да многи огласи одсликавају лоше односе у породицама, где мужеви не признају трошкове својих жена или синова, док се у некима јављају они који за своју породичну славу неће примати посете. Следећег дана планирао је кога од старих знанаца да посети. Помишљао је на свог вршњака песника Јована Илића, чија су сва четири сина, Драгутин, Милутин, Војислав и Жарко, почели да стичу књижевну славу и признања. Није могао да зна да ће Јован бити трагични отац, који ће чак тројицу синова сахранити. Пожелео је да види књижевнике Милана Ђ. Милићевића, Јована Ђорђевића, као и неке друге. Међутим, због умора и устручавања од ненајављених посета, одустао је. На то је утицала и нервоза у земљи, јер је управо започињао Српско-бугарски рат.

Игњатовић ујутру одлази на железничку станицу, где схвата да је затурио повратну карту, али му љубазни службеник омогућава да отпутује до Земуна.

Свом вољеном граду посветио је праву малу оду у прози, у којој су и ове реченице: „Положај Београда је европске важности, било са стратегичне, било са трговинске стране... Ту је тле више људским пепелом и убојних коња помешано... трава и вегетација садања је плод њихов... Из згаришта свог увек се подигне на крилима судбе као Феникс-тица из пепела свог... Положај му је баш европскији и знатнији него Будимпеште и Беча...”

Годину дана пре смрти Јакову Игњатовићу је стигла радосна вест из Београда да је изабран за члана новоосноване Српске краљевске академије, чији је први председник био Јосиф Панчић.

На сахрани на Успенском гробљу у Новом Саду од свог пријатеља опростио се Змај Јова, стиховима чија је прва строфа: „Збогом, Јашо, друже стари,/књижевниче даровити/имаш дела којим ће се/српски народ поносити.”

Драган Станковић,
Београд