Ispostavljanje računa

SVE JE JASNO, UPRKOS TOME ŠTO JOŠ NIJE SVE RAZJAŠNjENO. Rusija je pobedila u Gruziji i ta pobeda nema implikacije samo za tamošnje separatističke oblasti Južnu Osetiju i Abhaziju nego i šire reperkusije za globalni raspored političke moći.

Odgovor na pitanje šta se promenilo posle rata u Gruziji je jednostavan: Rusija je iskoristila priliku koja joj je pružena – i za koju se nesumnjivo pripremala – da ozvaniči svoj novi status i objavi svoju novu doktrinu, čija je srž da postoji crvena linija odbrane nacionalnih interesa od koje se neće odstupati.

Ovu priliku Rusiji nije pružio samo pomalo prepotentni i prema Vašingtonu udvorički Mihail Sakašvili – servirali su je pre svega sami Amerikanci. Zaglavljeni u Iraku, nemoćni u Avganistanu, preokupirani Iranom, zabrinuti zbog sve nestabilnijeg Pakistana, oni su se našli u situaciji sličnoj onoj u kojoj je bio Sovjetski Savez tokom osamdesetih: strateški prenapregnuti tamo gde njihovi interesi nisu možda najugroženiji, onemogućeni da deluju tamo gde to jeste slučaj.

Otuda, oštra retorika Vašingtona je šuplja, a nemoć očigledna. Neko je već požurio da objavi kako je ovo kraj posthladnoratovske ere, što bi trebalo da znači da se ulazi u novo doba konfrontacije dve sile i dve ideologije. Ocena je, po svemu sudeći preterana: istorija se, to je dobro poznato, ne ponavlja. Ali ponavljaju oni koji ne nauče njene lekcije.

Zapadna štampa je poslednjih dana objavljivala obilje tekstova sa porukama kako je Rusija, u stvari, dugoročni gubitnik iz cele ove, srećom kratkotrajne, ratne drame u kojoj je pokazala svoje obnovljene mišiće. Prema ovoj tezi, na duži rok ona će platiti, biće izolovanija, neće više biti dobrodošla u velikim globalnim forumima i slično.

Lepo zvuči, ali nema mnogo smisla. Rusija je dobila ono što je želela i s tim je zadovoljna. U Moskvi su svesni da su oni potrebni Americi u gotovo podjednakoj meri kao i Amerika njima. Evropi takođe. Umesto da, kao nekad Sovjetski Savez, izvoze samo strah (od svog oružja i ideologije), Rusija Zapadu danas prodaje – a Zapad to rado kupuje – nešto mnogo opipljivije: energiju.

Najzad, Rusija je, pokazalo se ovom prilikom, dočekala da Americi ispostavi račun za Kosovo. A čekala je na to strpljivo. Zapad je brzopleto i sasvim neoprezno, servirajući kosovskim Albancima nezavisnost na tacni, prevideo da posledice ubijanja svete krave evropskog poretka – nepromenljivosti državnih granica – neće biti samo balkanske. Ignorisao je Rusiju u jednom slučaju koji, sa stanovišta zapadnih interesa, nije bio od ključne važnosti. I omogućio Rusiji da se naplati tamo gde takva važnost postoji. Naftovodi kroz Gruziju trebalo je, naime, da smanje energetsku zavisnost Zapada od Rusije...

RECESIJA JE ZAKUCALA NA VRATA velikih ekonomija. Godinu dana velikih poremećaja na američkom finansijskom tržištu sa globalnim dometima i preskupa nafta počelu su da uzimaju svoj danak i drugde.

Američka ekonomija nije istina u minusu – njena trenutna stopa rasta je skromnih ali dovoljnih dva odsto, dok je dobra vest da je njen izvoz u poslednjih 12 meseci rastao brže i od kineskog (23 prema 17 odsto). Jeftin dolar je, konačno, pokazao i neka dobra svojstva, čineći, po tradicionalnoj formuli, američki izvoz konkurentnijim, a uvoz manje isplativim.

Ali drugi su osetili poremećaje na tržištu najveće ekonomije. Japanski bruto nacionalni proizvod je u drugom kvartalu bio u minusu za 0,6 odsto – dovoljno da zabrine tamošnje ekonomske planere. Druga ekonomija sveta nije mogla da se zaštiti od nepovoljnih vetrova koji dolaze iz prve: pad tražnje na glavnom izvoznom tržištu, skuplje nafte koju stopostotno uvozi...

Ništa bolje nije prošla ni „evrozona”. Uzete zajedno, ekonomije 15 zemalja u kojima je u opticaju zajednička moneta zabeležile su negativan rast od 0,2 odsto u drugom tromesečju završenom 30. juna, pokazuju najnoviji statistički izveštaji. To je prvo smanjivanje nacionalnog proizvoda otkako je evro ušao u opticaj, 1. januara 1999.

Nije povod za uzbunu, ali za izvesne strepnje jeste. Pogotovo ako se uzme u obzir da je virus negativnog rasta zahvatio i tri glavne ekonomije ujedinjene Evrope: Nemačku, Francusku i Italiju. U evropskoj „lokomotivi”, Nemačkoj, pad je najizraženiji: 0,5 odsto.

Da li će ovo dovesti do recesije većih dimenzija? Eksperti nisu jednoglasni u ovim prognozama. Institucija koja bi trebalo da bude najmerodavnija za ovakve procene, Evropska centralna banka, zasad nema nameru da menja redosled svojih prioriteta, po kome je obuzdavanje inflacije na prvom mestu, polazeći od uverenja da je viša inflacija veća pretnja od nižeg rasta.

OLIMPIJADA je i prošle nedelje, uprkos Gruziji, bila najveća predstava na svetu. Nastavlja se onako kako je počela: kao impresivna smotra sporta i tehnologije koja sportistima pomaže da stignu brže i dobace dalje. I kao prozor u novu Kinu.

Ali nastavljeno je i traženje dlaka u jajetu u onome čime su Kinezi nesumnjivo impresionirali čak i najskeptičnije. Prvo je otkrivena „velika prevara”: devojčica koja je pevala na otvaranju samo je otvarala usta, jer je ona sa lepšim glasom imala ružnije lice.

Zatim je utvrđeno da su neke od spektakularnih slika Pekinga i olimpijskih borilišta u momentima vatrometa bile u stvari elektronske simulacije. I najzad, stiglo se i do otkrića da jedan od najsimpatičnijih prizora sa otvaranja, defile dece u nošnji 56 kineskih manjina, opet nije bio baš ono pravo: sva deca su, tvrdi se, u stvari bila iz naroda Han, najveće kineske etničke grupe koja čini 90 odsto populacije.

A reč je, zasigurno, o velikom nesporazumu: Kina je otvaranje zamislila kao veliku predstavu, dok je svet očekivao da to bude „rijaliti šou”.