Lepše je na srpskom

Davnih osamdesetih godina prošlog veka pesnik Duško Radović je u jednom intervjuu za Televiziju Beograd kazao kako ja danas (tj. tada) zbog svoje prisutnosti, kako u školskim čitankama, tako i u javnom životu, književnost za decu dobila ulogu koju su dela Filipa Višnjića, Tešana Podrugovića, Slepe Jece, Slepe Živane i drugih imala u vreme kad su nastala.

Lepota književnosti za decu jeste to što na jasan i pitak način svog čitaoca uči mnogim važnim životnim lekcijama. Pojam rodoljublja se učeniku trećeg razreda osnovne škole najlakše može objasniti stihovima pesme „Domovina se brani lepotom”, gde se đacima poručuje da se domovina brani lepotom, čašću, znanjem, životom i lepim vaspitanjem. Zašto onda tu lekciju ne primenjujemo u svakodnevnom životu?

Dovoljno je prošetati se središnjim ulicama neke malo veće varoši i lako se može uvideti nezavidni položaj srpskog jezika i pisma.

Na sve strane su kojekakvi „sejlovi” (sniženja), svake godine svedočimo bar jednom „iventu” povodom velikog otvaranja nekog „šoping mola”. Mladi se međusobno „rešavaju”, „hejtuju”, prati se ko je koga „roustovao” ili „dislajkovao”. Muzika je postala besmislena, jednolična i nerazumljiva. Sve „pesme” liče jedna na drugu. Svega nekoliko dnevnih listova se štampa na ćirilici, a na televizijama s nacionalnom frekvencijom ćirilice nema ni u tragovima. Rečnik naših đaka je siromašan, „frljaju” se kojekakvim besmislenim kovanicama, pismeni zadaci su isprazni, ustaljene fraze se stalno ponavljaju…

Na kraju se postavlja pitanje: Ko je kriv za stanje u kojem se nalazimo? Da li je to šturost Zakona o upotrebi srpskog jezika i zaštiti ćirilice? Je li nas digitalni svet udaljio od tradicije? Hoće li li ćirilica opstati u ovom veku? Kakva je perspektiva štampane (pisane) reči u budućnosti? Ostaje da vidimo.

Aleksa Jevtić,
gimnazijalac