Лепше је на српском

Давних осамдесетих година прошлог века песник Душко Радовић је у једном интервјуу за Телевизију Београд казао како ја данас (тј. тада) због своје присутности, како у школским читанкама, тако и у јавном животу, књижевност за децу добила улогу коју су дела Филипа Вишњића, Тешана Подруговића, Слепе Јеце, Слепе Живане и других имала у време кад су настала.

Лепота књижевности за децу јесте то што на јасан и питак начин свог читаоца учи многим важним животним лекцијама. Појам родољубља се ученику трећег разреда основне школе најлакше може објаснити стиховима песме „Домовина се брани лепотом”, где се ђацима поручује да се домовина брани лепотом, чашћу, знањем, животом и лепим васпитањем. Зашто онда ту лекцију не примењујемо у свакодневном животу?

Довољно је прошетати се средишњим улицама неке мало веће вароши и лако се може увидети незавидни положај српског језика и писма.

На све стране су којекакви „сејлови” (снижења), сваке године сведочимо бар једном „ивенту” поводом великог отварања неког „шопинг мола”. Млади се међусобно „решавају”, „хејтују”, прати се ко је кога „роустовао” или „дислајковао”. Музика је постала бесмислена, једнолична и неразумљива. Све „песме” личе једна на другу. Свега неколико дневних листова се штампа на ћирилици, а на телевизијама с националном фреквенцијом ћирилице нема ни у траговима. Речник наших ђака је сиромашан, „фрљају” се којекаквим бесмисленим кованицама, писмени задаци су испразни, устаљене фразе се стално понављају…

На крају се поставља питање: Ко је крив за стање у којем се налазимо? Да ли је то штурост Закона о употреби српског језика и заштити ћирилице? Је ли нас дигитални свет удаљио од традиције? Хоће ли ли ћирилица опстати у овом веку? Каква је перспектива штампане (писане) речи у будућности? Остаје да видимо.

Алекса Јевтић,
гимназијалац