Kako se odbraniti

Srbija se nalazi, takoreći, u bezizlaznoj situaciji. Tako nam govore predstavnici jedne struje srpskog mišljenja, koja stvari posmatra iz svetskih centara moći. Njihova je teza da oni na Zapadu koji prave svetsku politiku gledaju na Srbiju kao na državu kojoj, zavisno od okolnosti, stalno treba dodavati nove uslove na već ionako podužoj listi. Pod maskom demokratske politike, oni igraju na kartu kontinuiranog ponižavanja srpskih nacionalnih i državnih interesa, pa i nacionalnog karaktera. Neki među nama duboko su razočarani takvim odnosom Zapada prema Srbiji. Drugi nisu, jer nisu ni bili očarani, kako istorijskim pamćenjem zapadnog nastupanja prema Srbima, tako ni politikom prema nama u poslednje dve decenije. Jer, reklo bi se da nema naroda na svetu koji je prošao kroz takvu tragediju tokom dvadesetog veka – Srbi su strahovito postradali u vreme stvaranjajugoslovenske države 1918, kao iu genocidno vreme NDH 1941–1945, a sa početkom njenog razbijanja izloženi su svetskom medijskom pogromu, isterani iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije, i na kraju simboličkikrivičnopravnooptuženi za najstrašnije zločine (čak i genocid) tokom ratova za nacionalne države (1991–1995, 1999). Nije, međutim,ovo stradanje bilo posledica samo pogrešne unutrašnje politike.

Za racionalni tip govora uvek se postavlja pitanje razloga za konkretno političko delovanje: zaštoZapad postupa tako ucenjivački i diskvalifikatorski prema Srbiji? U javnom mišljenju pojavljuju se razni pokušaji da se na ovo pitanje odgovori. Nijedan odgovor, izgleda, ne zadovoljava. Nema tog kristalno jasnog argumenta sa srpske strane koji bi bar pokrenuo razmišljanje kreatora politike prema Balkanu i Srbiji, a kamoli promenio kurs njihovog delovanja. Kao da se potvrđuje misao VilfredaParetada u istoriji ljudskog društva ima više nelogičnih nego logičnih akcija i razumnog delovanja.

Jedan odgovor, ipak, zaslužuje širi osvrt. Po tom mišljenju, političari na Zapadu polaze od pretpostavke da su oni čuvari poslednje istine o događajima na prostoru bivše Jugoslavije, da oni jedini poseduju znanje ko je i šta je Srbija, elem, svaki njihov potez je pod kapom neprikosnovenog političkog znanja. Kada izjavljuju da je Srbija izgubila moralni kredit da zadrži Kosovo i Metohiju u svom ustavnopravnom okviru, oni hoće da kažu da su oni na vrhu moralne planine, a Srbi u podnožju i da, prema tome, nema tu šta da se zanoveta. Sa tog vrha oni građanima Srbije ispostavljaju račune o tome kako treba da se poprave putem pokajanja i ispaštanja. Oni trube po svetu da su Srbi krivi za ratni raspad SFRJ i da treba da preuzmu odgovornost.

Ovaj odgovor, na napred postavljeno pitanje, duboko je onespokojavajući. Zašto? On sadrži apsolutnu nekritičnost zapadnih kreatora politike prema Srbiji u sopstvene zaključke i ocene. Kada neko polazi od uverenja da jedino on govori istinu, onda ne samo da ispoljava autoritarno-totalitarne crte karaktera već i ispoljava spremnost na niz drugih koraka koji su u saglasnosti sa apriornim znanjima i neupitnom istinom.

Ako posmatramo odnose Zapada i Srbije kroz ovu prizmu, onda nema nade da će se razvejati mrkli oblaci nad našom državom. Preostaje nam očajanje ili podgrevanje iluzija o dobrom Zapadu. Da razmotrimo mogućnosti izlaska iz očajanja u koje nacija može da sklizne.

Najpre, stvar je intelektualnog samopouzdanja na kolektivnom nivou, da li će se arogancija „međunarodne” istine prihvatiti. Ne mogu se samoproglašeni čuvari istine sprečiti da veruju u tako nešto. Ali isto tako ne mogu se zaustaviti reči kritike i neslaganja. Malo je važno da li će oni pokolebati verujuće u apsolut vlastite politike; od suštinske važnosti je da se ulazi u raspravu sa svojim argumentima. Zar ima prepreka da se nekom kaže da nije intelektualno jak niti moralno uzvišen, pa makar on sedeo u Vašingtonu ili Briselu.

Za uspešnu odbranu od invazije čuvara političke istine, Srbija mora da izgradi i učvrsti nacionalni konsenzus oko spoljne politike. Za ovaj deo politike potrebno je ustanoviti neko telo u kome bi sedeli predstavnici vlasti i opozicije da bi usaglašavalipoteze prema inostranim pritiscima i uslovljavanjima. Bilo bi pogubno za odbranu nacionalnih interesa od nasrtljivog inostranstva ako bi se diplomatija vodila opanjkavanjem opozicije.

Treći put neutralisanja apsolutne vašingtonske istine o Srbiji povezan je sa prethodnim. Propast je za državu ako se vodi „unutrašnji rat” vlasti i opozicije kada mečka igra ispred vrata. Za ovakvo stanje je najodgovornija izvršna vlast. Ona mora da pacifikuje unutrašnju političku scenu, a ne da to traži od opozicije. Zašto ona? Zato što su instrumenti državne vlasti u njenim rukama. Nadalje, vlast neće doprineti stabilnosti ako teži maksimalizaciji vlasti po vertikali. Konačno, apsurdno je da se prihvata saradnja sa onima odčijihudarca još bole leđa, a odbija saradnja sa unutrašnjom opozicijom.

Najzad, uz koordinirani nastup srpske politike prema proizvođačima uslova i ucena, kažnjavanja i demonizovanja Srbije, potrebno je nastavitisa izgradnjom institucionalnog poretka i balansiranjem medijskog prostora. Na tom polju predstoji dug i ozbiljan rad.

Srbija je država sa najkrupnijim problemima u današnjoj Evropi. Trpi decenijske pritiske spolja, nije stabilizovana iznutra. Ali, ne sme se izgubiti kolektivna vera da se može izbaviti iz nevolja u kojima se našla više zbog inostranih, a manje zbog sopstvenih zasluga.

sociolog, naučni savetnik