Pisanje je moje srećno mesto

Sara Pirs, engleska autorka čiji je roman „Sanatorijum” objavila izdavačka kuća „Vulkan izdavaštvo” i predstavila ga na nedavno održanom Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, jedna je od onih zvezda svetske književne scene koje se pojave niotkuda i naprave ogroman uspeh.

Poreklom iz Južnog Devona u Engleskoj, bivša studentkinja književnosti i kreativnog pisanja, Sara Pirs godinama je radila kao pi-ar za niz brendova uglavnom iz industrije aparata i proizvoda za domaćinstvo. Njena prva debi knjiga „Sanatorijum”, koju domaća publika sada ima priliku da čita na srpskom jeziku, vrlo brzo po objavljivanju dospela je na bestseler listu „Njujork tajmsa” i „Sandej tajmsa”, ušla u uži izbor „Amazona” i Književnog kluba Ris Viderspun. Uspeh nije izostao ni kod publike. „Sanatorijum” je preveden na više od 30 jezika i prodat u više od pola miliona primeraka.

U središtu ovog nadasve intrigantnog trilera, nalazi se detektivka Elin Vorner koja tokom odmora odlazi na veridbu svog brata Ajzaka u hotel „La Some” u švajcarskim Alpima, koji je nekada bio sanatorijum i oko koga se pletu jezive i uznemirujuće glasine.

U svojim ranim dvadesetim živeli ste u švajcarskim Alpima, baš tamo gde je smeštena i radnja vaše knjige. Da li je tu i tada nastala inspiracija za „Sanatorijum”?

Da, taj period mog života i okruženje koje sam doživela jesu bili pokretač ove priče. Kada iz Velike Britanije, koja je u nivou mora, gde je sve potpuno ravno, odete u okruženje švajcarskih Alpa i vidite sve te grandiozne planinske vrhove pokrivene snegom i doživite oluju, to čini da se osećate kao veoma mali u odnosu na moćnu prirodu, ostavlja duboku impresiju i, mogu reći, izaziva strah i klaustrofobiju. Teško je da na to sve ostanete ravnodušni.

Odmah po objavljivanju „Sanatorijum” je postigao veliki uspeh. Ako izdvojimo činjenice da je dospeo na bestseler listu „Njujork tajmsa” i ušao u uži izbor prestižnog Književnog kluba Ris Viderspun, koje od tih priznanja vam je značilo više?

Ovo je stvarno teško pitanje. Dospeti na listu „Njujork tajmsa” i „Sandej tajmsa” neverovatna je stvar, ali moram da kažem da je za mene posebno bilo značajno to što je „Sanatarijum” bio izbor urednika kluba Ris Viderspun. To je, na neki način bio i katalizator za sve ostalo što je došlo, jer je izdvojilo „Sanatorijum” od mnoštva dobrih, štaviše odličnih romana koji se skoro svakodnevno publikuju. Podrška koju Ris Viderspun, koristeći i svoj status zvezde, daje ženskim autorima je veoma značajna stvar, posebno kada su u pitanju debi romani i autori koji još nemaju svoju publiku. Nikada neću zaboraviti momenat kada sam od urednika dobila informaciju da je „Sanatorijum” izabran kao preporuka njenog kluba. Bila sam potpuno oduševljena.

Sve je više ženskih autora koji se opredeljuju za žanr trilera i to uspešno rade. Šta vas opredelilo za taj žanr?

Da bih vam odgovorila na to pitanje najpre moram da se vratim na priču o švajcarskim Alpima. Četiri-pet godina pre nego što sam napisala „Sanatorijum”, radila sam tekst za jedan švajcarski magazin o zaostavštini sanatorijuma u švajcarskim Alpima koji je pretvoren u hotel, jer je ostao bez pacijenata. Počela sam da razmišljam kako su se osećali posetioci i zaposleni na mestu u kome su ljudi živeli i umirali. Bila sam generalno fascinirana pričom te zgrade, energijom i onim što se tu dešavalo pre. Želela sam da nešto napišem o tim planinama i tom sanatorijumu, a na sve to moram da dodam da obožavam triler kao žanr. Volim neizvesnost s kojom okrećete strane, čekate novo poglavlje da saznate šta se dalje dešava u romanu, a opet uvek možete da ga ostavite i da mu se kasnije vratite.

Koliko se promenio vaš život i kako ste se osećali zbog činjenice da ste zahvaljujući „Sanatorijumu” postali svetska književna zvezda?

Uživala sam i bila uzbuđena dok sam pisala „Sanatorijum”, ali zaista takav uspeh nisam očekivala. Odjednom sam se našla u vestima, dobila mnogo publiciteta. Nisam mogla da ne razmišljam o tome da tako veliki auditorijum čita moju knjigu i da se ne pitam zašto. Ali to prepoznavanje ili kako vi kažete popularnost, mi je donelo samopouzdanje da nastavim da pišem i da uživam u tome.

U svetu je već objavljena i vaša druga knjiga „The Retreat”. Možete li da nam otkrijete neke detalje o njoj?

U pitanju je mesto na ostrvu koje je namenjeno za turistički oporavak i odmor posetilaca, kao velnes centar. Ali za goste koji tamo borave to mesto postaje sve samo ne mesto oporavka i odmora (smeh).

Vaš život pre „Sanatorijuma” je izgledao mnogo drugačije, radili ste uglavnom kao pi-ar. Koliko i kako je to uticalo na vaš književni rad?

Bio je to posao koji se mnogo razlikovao od mog sadašnjeg, sa puno kancelarijskog rada, ali i putovanja. Radeći kao pi-ar, naučila sam mnogo toga, posebno da odvojim važno od nevažnog. Na fakultetu su mi, recimo, bile potrebne tri strane da nešto kažem, a kao pi-ar sam naučila da informacije spakujem u najkraću formu. To definitivno pomaže kod pisanja knjige.

Kakvi su vaši dalji planovi?

Pisanje je za mene veliko zadovoljstvo. Kada pišem, ja sam u svojoj neformalnoj odeći, ne mislim ni o čemu drugom sem o priči koju pišem. To je moje „srećno mesto”. Volim taj kreativni proces, mislim da je to istinska privilegija i nadam se da ću se time baviti dugo.

Šta se čitaocima najviše dopada u „Sanatorijumu”?

Mislim da se čitaocima dopada što ima neku atmosferu straha, koji kod njih izaziva napetost, a tu su i likovi sa kojima mogu da se identifikuju. Pre svega to je Elin Vorner, glavna junakinja romana, koja je i glavna junakinja moje druge knjige „The Retreat”, kao i knjige koju sada pišem. Mislim da čitaoci mogu da se stave u njenu ulogu jer nije tipična detektivka, već stvarna osoba sa svojim prednostima i manama i svakodnevicom koju svi prepoznajemo.