Prepiska pisaca izliv je duše

„Dragom Radovanu, u očekivanju da će, poput Bjelinskog, posle čitanja ove knjige, dotrčati i probuditi me usred noći, prijateljski, Momo Kapor, 15. juna 1995”, jedna je od mnogih posveta iz knjige „Posvete srpskih pisaca” nekadašnjeg novinara i urednika „Politike” Radovana Popovića, zabeležena u knjizi „Poslednji let za Sarajevo”.

Živa legenda srpskog novinarstva i publicistike Radovan Popović dočekuje nas u svom domu, okružen knjigama i slikama, porodičnim fotografijama.

– Proveo sam godine kao saputnik mnogim piscima, družio sam se sa Pavićem, Ćosićem, Raičkovićem, Ršumovićem. Neki pisci su stvorili velika dela, neki su loši ljudi, tako je u drugim umetnostima, ljudi se okreću prema dnevnopolitičkim prilikama. Problem naše književnosti je stalni nedostatak književne kritike, nema ličnosti kao što su bili Mihiz, Džadžić, Mirković. Jedan je Gojko Tešić, koji se ne libi da se oglasi protiv raznih vrsta nepravde. Danas svi pišu, tu silu spisateljsku valja izdržati; sebe samouvereno nazivaju piscima. Direktor i glavni urednik „Politike” Milojko Drulović vodio je Andrića u Niš, da govori studentima o procesu stvaranja. Javio se jedan student: „Ja sam pisac, objavio sam knjigu pesama...” Andrić mu je odgovorio: „Dragi prijatelju, ja sam napisao nekoliko knjiga, ali se ne usuđujem da kažem da sam pisac.” Tako ja za sebe kažem da sam novinar koji voli svoj poziv, od početka do kraja, nisam pisac, nisam publicista. Zahvalan sam, jer je to divan, najdivniji, poziv – priča Radovan Popović.

Mnogo je povoda za ovaj razgovor, jedan od njih je i Popovićeva biografija Vaska Pope „Šik – kao Popa”, objavljena o stogodišnjici pesnikovog rođenja, čije je treće prošireno i dopunjeno izdanje objavio Arhiv Vojvodine. Povodom biografske knjige „Poslednji barokni Srbin Stojan D. Vujičić – njim samim” Popović je dobio povelju s medaljom „Zadužbine Jakova Ignjatovića” iz Budimpešte.

Na ovogodišnjem 65. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga pojavila se prva knjiga prepiske Miloša Crnjanskog, koju je objavila piščeva zadužbina, a štampala je „Katena mundi”. Knjigu su priredili Radovan Popović, Gorana Raičević i Milivoje Nenin.

Zatim, Popovićevo delo „Srpska epistolarna antologija 20. veka” nastajalo je godinama, čitamo ga u izdanju „Agore”.

– Tu izdvajam tužno i lepo pismo Nušića kćerki Margiti, obraćanje jednog velikog čoveka povodom različitih društvenih nepravdi. Divna su i Uskokovićeva pisma... Oduševljava me prepiska pisaca kao izliv duše, kao vrsta romana, u kojima se vidi radost i tuga življenja. Družio sam se sa antikvarima Beograda, Novog Sada, Zagreba, Sarajeva, Ljubljane, to mi je ispunjavalo život. Bio sam svedok toga kako se raspadaju zaostavštine pisaca. Šteta je što Srbija nema muzej književnosti i pisaca, a ima istorijsko bogatstvo u zgradi u Francuskoj 7. Tu se dešavala istorija, tu bi mogao da bude muzej. Nisam pisao ni naučne ni romansirane biografije. To su jednostavno dokumentarne biografije, u kojima nema improvizacije. Sastavljene su od činjenica o piscima koje volim. Pre svega počinjao sam od dela, a zatim sam tragao za epistolama, za sećanjima savremenika. Ne znam kako će za sto godina biti rekonstruisano ovo vreme, zato što je tehnički napredak uništio prepisku i više niko ne piše pisma. A pisma su dragoceni materijal za istoričare epohe. Nekada ta pisma objašnjavaju odnose u društvu, civilizacijske relacije – kaže Radovan Popović.

Inače smatra da je nemoguće odvojiti život pisca od njegovog dela:

– Borhes je govorio da je svaka pesma, da je svaki roman – autobiografski. Prva biografska knjiga koju sam napisao bila je „Isidorina brojanica”, ta žena me je oduševila, njen neopisivi duh. Recenzenti tog dela bili su profesori Sreten Marić i Mija Pavlović, jedan od izvršilaca Isidorinog testamenta. Oni su me podržali u ovoj orijentaciji.

Radovan Popović bio je 15 godina urednik „Politikinog” Kulturnog dodatka i „Priče Politike”. Sada se 3.516 pisama pisaca prijatelju i uredniku Popoviću, razvrstano u 23 arhivske kutije, čuva u depou Narodne biblioteke Srbije, kao deo istorije „Politike”.

– Prvog velikog pisca Veljka Petrovića sreo sam 1961. godine u Užicu, bio je na proslavi 20 godina revolucije. Tome su prisustvovali i Krleža, Branko Ćopić i mnogi drugi ugledni pisci. Tada sam bio novinar u „Užičkim vestima”, radio sam intervju sa Petrovićem, sedeli smo i pili kafu. Izvadio sam olovku da počnem da pišem, a on je stavio ruku na moju, s rečima: „Nemojte pisati ništa, ako nešto upamtite, to zabeležite. Bio sam novinar početkom 20. veka.” Često sam sledio taj piščev savet – objašnjava naš sagovornik.

Među novijim izdanjima Radovana Popovića je i „Šetnja sa Andrićem”, delo uobličeno i dopunjeno na osnovu ranijih istraživanja, u izdanju „Vukotić medije”. Tu se, pored ostalog vidi koliko je i srpski nobelovac bio neverovatno privržen „Politici”.

U svom domu, Popović pokazuje strane monografije posvećene Jejtsu, D’Anunciju, Pavezeu, Džojsu, i ističe da je poklonio svoju bogatu biblioteku. Pet hiljada knjiga, među kojima je bilo i mnogo izdanja iz 19. veka, dao je Narodnoj biblioteci u Užicu, 4.500 hiljada otišlo je u Bajinu Baštu, a hiljadu je donirao Viktoru Laziću za kolekciju „Adligata”. Za ljude kao što je Popović, reči su iskustva čitanja, novinarstvo je život. Ustajao bi u pet, pisao do sedam, do podneva bi radio u „Politici”, ostalo vreme provodio bi u arhivama i bibliotekama.

– Novinar pre svega mora da bude radoznao čovek, da upoznaje ljude i traga za sudbinama i događajima. Uživao sam u tome. To je profesija u kojoj čovek otkriva neotkriveno i pokušava da to sažme u jednu priču. Toliko sam ljudi upoznao, ali nisam sreo dva ista života, svaki je na svoj način zanimljiv, lep i težak. Vidim svoje ime često u fusnotama i to mi je drago, knjige i treba da služe nekome. Napisao sam tridesetu biografiju Stojana D. Vujičića, poslednjeg baroknog Srbina u Mađarskoj. On je bio posebna ličnost, uoči smrti izabran je za dopisnog člana SANU kao najobrazovaniji Srbin u Mađarskoj. A ja, intenzivno sam živeo na putovanjima. Tokom deset godina sam svake godine išao sa suprugom Brankom, arhitektom po zanimanju, u Pariz, u Italiju, u prelepu Sijenu. Imali smo sreću, profesor Sreten Marić zvao nas je u Provansu, tamo smo provodili leta. Tamo sam upoznao čuvenog francuskog pesnika Pjera Emanuela, koji je došao na večeru kod Marića – seća se Popović.

Ovaj Štefan Cvajg srpske književne biografije, kako ga je nazvao prof. dr Marko Čudić, nastavlja bespoštedno da radi. Nedavno je završio i obimnu i raskošnu knjigu o Marku Ristiću, koju će sledeće godine objaviti „Službeni glasnik”. Decenijama je Popović posećivao pisce, od Vaska Pope do Dobrice Ćosića, nosio je u te posete fotografski aparat i slikao ih u radnim sobama. Od tog brižljivo sakupljanog materijala načinio je priču uz fotografije o ambijentu u kojem nastaju knjige, koju takođe najavljuje.