Živimo na pragu kolektivnog samoubistva

Poezija Bratislava R. Milanovića u knjizi „Plava meduza”, objavljena u „Kolu” Srpske književne zadruge, obuhvata veliko vreme, od herojskih mitova stare Grčke, naše epike, do nacističkih zločina i doba selfi kulture. Ima tu ljubavi, kao protivteže zlu, dok „svet drhti”, a čuje se „strašno zavijanje vetra iz usta Đerdapa”, i dok „pauk vremena snuje čvrste niti”. U ovoj knjizi prvi put je objavljena i Milanovićeva poema „Sto na raskršću”, izvedena 14. oktobra 1995. godine u Memorijalnom parku u Kraljevu, (naslov predstave bio je „Srbija na raskršću”), koja podseća na to da su Nemci u Kraljevu i Kragujevcu streljali 5000 civila od 16 do 50 godina, od 12. do 21. oktobra 1941. godine, mada je prema nezvaničnim saznanjima stradalih bilo znatno više. Cela Srbija bila je obučena u crninu, kaže pesnik. Glas Bratislava R. Milanovića bio je od 1978. godine jedno od obeležja Radio Beograda, čiji je bio novinar, voditelj i urednik iz oblasti kulture, a njegove poetske i prozne knjige ovenčane su najvažnijim nagradama poput „Brankove”, „Milan Rakić”, „Rade Drainac”, zatim „Žičkom hrisovuljom”, „Zmajevom nagradom”, „Nolitovom”...

Postoji li nešto što je stalno, što se ponavlja u ovoj dijalektici doba koju predočavate?

Još od davnih vremena postoji jedna formula borbe između dobra i zla. Pronalazimo je u narodnim predanjima, potom u mitovima, bajkama, narodnoj poeziji, a zatim se proteže kroz istorijsko vreme sve do savremenih događaja. Dobro je stalno prisutno. Zlo je neuništivo: ono stalno menja svoje oblike, napušta jedne prostore, a zaposeda druge. Ono se preobražava, zna da se pritaji, da se učini nevidljivim kad se nađe „među nama” da bi se posle pojavilo u svom pravom, zastrašujućem obliku. Još su stari grčki filozofi smatrali da dobro i zlo ne postoje jedno bez drugog. Zlo je uvek tu negde gde i dobro. Duboki su tragovi koje zlo ostavlja u kolektivnoj svesti koja mu daje razne fantastične oblike. To su, u narodnim predanjima, ale, vodene nemani, veštice, vile i vilenjaci, patuljci i džinovi, demoni različitih oblika, podanici jedne jedinstvene zle sile koja vlada njima i daje im različite natprirodne moći. Oni su sačuvani u nekim našim krajevima. Te predstave su i danas žive u severoistočnoj Srbiji, u njenom Podunavlju. Koristeći ih kao simbole zla, ja sam u svojim pesmama povezivao davna vremena sa savremenošću. Poezija je slična snoviđenjima: u njoj je moguće mešati vremena i prostore, mitološko i realno, dobijati neuobičajene moći, oživljavati fantastične prizore koji u našoj podsvesti postoje kao arhetipovi. To je u mojoj knjizi „Plava meduza” naročito vidljivo u prvom ciklusu čiji se prizori – u kojima se sukobljavaju dobro i zlo, ljubav i zlo – odvijaju pod prelepim Golubačkim gradom koji je danas obeležen znakovima prošlog i ovog vremena. Spajao sam mitološko, istorijsko i savremeno, realno i fantastično. Umetnost to dozvoljava. I, šta sam dobio? Niz fantastičnih slika koje nalikuju na bajku. A u bajkama se skrivaju mnoge istine za onoga ko želi da ih otkrije.

Priroda je dominantna u nekim stihovima, veliki Dunav, Đerdap, Đavolja varoš. Kako se desilo to da je „biser prirode bačen pred protuve”?

Svet je bio i ostao veliko pozorište. U njemu su se odigravale velike drame. Dunav, koji se u davnoj prošlosti zvao Ister, Đerdap, Đavolja varoš..., prirodna su scenografija. Bez njih, takvih, te predstave se ne bi ni igrale, ili, bar, ne bi postigle takvu dramatičnost. Dunav je scena na kojoj se pojavila civilizacija Lepenskog vira. Bogovi Lepenaca živeli su u sazvežđu Vlašića. Svet koji će kasnije postati Evropa tu je počeo da misli i da stvara. Dakle, obožavali su Vlašiće i plašili se beluge, ogromne morune koja je poput preteće senke klizila u dubinama Dunava. Ona je bila oličenje najvećeg zla... Nedaleko od vrata Đerdapa u Dunav se uliva živopisna i zlatonosna reka Pek. U nju su drevni Pečani potapali ovčije runo da bi se u njemu zadržalo zlato koje je voda spirala sa okolnih planina. Po  to runo došli su Argonauti. Da ga ukradu, naravno. Te protuve uvek dođu same. Grčki heroji Jason, Herakle, Orfej... otišli su sa zlatnim runom. Eto, te protuve stvorile su jedan od najlepših grčkih mitova. U svom narodu Argonauti su bili heroji, a za stare Podunavce protuve koje su došle da ih prevare i opljačkaju. Svakakav svet je navraćao u ove krajeve.

„Bogovi su tu, među nama, / za sitninu kupuju vino...”, kaže jedan vaš stih. Na koji način savremenost detronizuje emfatičnu prošlost i kako se to odražava na čoveka?

Ljudi su najpre zaboravili svoje bogove i heroje: srušili su hramove ili su iz njih proterali sveštenike i proroke. Nastalo je dugo doba neznanja jer su ljudi zaboravili svoje filozofe, mudrace i učitelje i njihova učenja, koja su objašnjavala svet i fenomene u njemu. Stari rukopisi u kojima su zabeležena davno osvojena znanja ležali su u napuštenim, polusrušenim bibliotekama ispod prašine i paučine. A onda je došlo vreme velikog preporoda. Ali, bogovi nisu vraćeni u hramove, već su umanjeni idoli pravljeni po radionicama, serijski, od efemernih materijala. Gipsani i plastični bogovi i mudraci na kojima nevešti majstori zarađuju sitninu na vašarima, na pijacama u turističkim mestima – nemaju više duše. Ne stoje više na svetim mestima, već dremaju na prašnjavim policama dućana. Bogovi su sišli na zemlju, među ljude jer ih na nebesima niko više nije tražio, niti im je ko prinosio žrtve, i tu su prestali da budu – bogovi. Postali su samo sećanje i figurice od gipsa. Tako je umrlo herojsko doba, a mesto njega nastalo je doba predmeta za kojima je zavladala pomama. I umetnost je sišla sa svojih visina, jer tamo nije imala kome da služi, i izašla na ulicu. Stari sistem vrednosti je razoren. Izmešali su se uzvišeno i efemerno. Tako se savremeni čovek izgubio u trivijalnosti. Ljudi su izgubili duhovnost – tako se sve to na njih odrazilo. Izgubili su poštovanje prema božanskom delu: u reke bacaju otrove i tako zagađuju vodu koju piju, potoke zarobljavaju u cevi, proizvode kisele i obojene kiše, na licu Zemlje sumanuto briju šume, iz same suštine prirode izvlače energiju kojom će uništiti jedni druge. Živimo, u ovom trenutku, na pragu kolektivnog samoubistva.

Zbog čega ste odlučili da u ovu knjigu uvrstite poemu „Sto na raskršću”, koja je svojevremeno izvedena na sceni Memorijalnog parka u Kraljevu?

Knjiga „Plava meduza” sadrži različite oblike onoga što nas je „pečilo” u prošlosti, a što je ostalo u kolektivnoj svesti ili ličnom sećanju i  uticalo na formiranje naših kolektivnih ili ličnih osobina. Zločin koji se desio u Kraljevu oktobra 1941. godine doneo je preko dve i po hiljade (prema zapisanim nemačkim podacima) pojedinačnih nesreća. To jedno od najvećih kolektivnih stradanja srpskog naroda. Te pesme napisao sam u leto 1995. godine. To je, u stvari, eshilovska drama. U njoj postoje jedinstvo radnje, vremena i mesta, junaci koji u njoj učestvuju. Tu je i hor koji pokreće radnju. Predstava je izvedena u oktobru te godine. Kraljevo je predstavljeno kao mitski prostor: ima svoj Olimp (Stolove), Anđela sa Grdičke kose, podzemnu reku koja deli žive od mrtvih (Zlatarica)... Predstava je izvedena u oktobru. Pesmama koje sam napisao tog leta dodato je nekoliko pesama iz knjige „Balkanski pevač”, koju sam počeo da pišem u Parizu, u vreme kada je ovde počeo rat. Te pesme su pisane u slobodnom stihu. Ostale pesme pisane su u katrenima, u jedanaestercu... Reditelj predstave bio je Dejan Mijač, a u njoj su igrali Mihailo Janketić, Ognjanka Ognjanović, Predrag Ejdus, Jasmina Avramović, Miša Marić, Isidora Minić, Nebojša Dugalić i Dragan Mićanović. Te katrene u jedanaestercu, sa rimom abab, nigde nisam objavio sve do danas. Onda mi je palo na pamet da se lako mogu uklopiti u tematiku „Plave meduze”.