Живимо на прагу колективног самоубиства

Поезија Братислава Р. Милановића у књизи „Плава медуза”, објављена у „Колу” Српске књижевне задруге, обухвата велико време, од херојских митова старе Грчке, наше епике, до нацистичких злочина и доба селфи културе. Има ту љубави, као противтеже злу, док „свет дрхти”, а чује се „страшно завијање ветра из уста Ђердапа”, и док „паук времена снује чврсте нити”. У овој књизи први пут је објављена и Милановићева поема „Сто на раскршћу”, изведена 14. октобра 1995. године у Меморијалном парку у Краљеву, (наслов представе био је „Србија на раскршћу”), која подсећа на то да су Немци у Краљеву и Крагујевцу стрељали 5000 цивила од 16 до 50 година, од 12. до 21. октобра 1941. године, мада је према незваничним сазнањима страдалих било знатно више. Цела Србија била је обучена у црнину, каже песник. Глас Братислава Р. Милановића био је од 1978. године једно од обележја Радио Београда, чији је био новинар, водитељ и уредник из области културе, а његове поетске и прозне књиге овенчане су најважнијим наградама попут „Бранкове”, „Милан Ракић”, „Раде Драинац”, затим „Жичком хрисовуљом”, „Змајевом наградом”, „Нолитовом”...

Постоји ли нешто што је стално, што се понавља у овој дијалектици доба коју предочавате?

Jош од давних времена постоји једна формула борбе између добра и зла. Проналазимо је у народним предањима, потом у митовима, бајкама, народној поезији, а затим се протеже кроз историјско време све до савремених догађаја. Добро је стално присутно. Зло је неуништиво: оно стално мења своје облике, напушта једне просторе, а запоседа друге. Оно се преображава, зна да се притаји, да се учини невидљивим кад се нађе „међу нама” да би се после појавило у свом правом, застрашујућем облику. Још су стари грчки филозофи сматрали да добро и зло не постоје једно без другог. Зло је увек ту негде где и добро. Дубоки су трагови које зло оставља у колективној свести која му даје разне фантастичне облике. То су, у народним предањима, але, водене немани, вештице, виле и вилењаци, патуљци и џинови, демони различитих облика, поданици једне јединствене зле силе која влада њима и даје им различите натприродне моћи. Они су сачувани у неким нашим крајевима. Те представе су и данас живе у сeвероисточној Србији, у њеном Подунављу. Користећи их као симболе зла, ја сам у својим песмама повезивао давна времена са савременошћу. Поезија је слична сновиђењима: у њој је могуће мешати времена и просторе, митолошко и реално, добијати неуобичајене моћи, оживљавати фантастичне призоре који у нашој подсвести постоје као архетипови. То је у мојој књизи „Плава медуза” нарочито видљиво у првом циклусу чији се призори – у којима се сукобљавају добро и зло, љубав и зло – одвијају под прелепим Голубачким градом који је данас обележен знаковима прошлог и овог времена. Спајао сам митолошко, историјско и савремено, реално и фантастично. Уметност то дозвољава. И, шта сам добио? Низ фантастичних слика које наликују на бајку. А у бајкамa се скривају многе истине за онога ко жели да их открије.

Природа је доминантна у неким стиховима, велики Дунав, Ђердап, Ђавоља варош. Како се десило то да је „бисер природе бачен пред протуве”?

Свет је био и остао велико позориште. У њему су се одигравале велике драме. Дунав, који се у давној прошлости звао Истер, Ђердап, Ђавоља варош..., природна су сценографија. Без њих, таквих, те представе се не би ни играле, или, бар, не би постигле такву драматичност. Дунав је сцена на којој се појавила цивилизација Лепенског вира. Богови Лепенаца живели су у сазвежђу Влашића. Свет који ће касније постати Европа ту је почео да мисли и да ствара. Дакле, обожавали су Влашиће и плашили се белуге, огромне моруне која је попут претеће сенке клизила у дубинама Дунава. Она је била оличење највећег зла... Недалеко од врата Ђердапа у Дунав се улива живописна и златоносна река Пек. У њу су древни Печани потапали овчије руно да би се у њему задржало злато које је вода спирала са околних планина. По  то руно дошли су Аргонаути. Да га украду, наравно. Те протуве увек дођу саме. Грчки хероји Јасон, Херакле, Орфеј... отишли су са златним руном. Ето, те протуве створиле су један од најлепших грчких митова. У свом народу Аргонаути су били хероји, а за старе Подунавце протуве које су дошле да их преваре и опљачкају. Свакакав свет је навраћао у ове крајеве.

„Богови су ту, међу нама, / за ситнину купују вино...”, каже један ваш стих. На који начин савременост детронизује емфатичну прошлост и како се то одражава на човека?

Људи су најпре заборавили своје богове и хероје: срушили су храмове или су из њих протерали свештенике и пророке. Настало је дуго доба незнања јер су људи заборавили своје филозофе, мудраце и учитеље и њихова учења, која су објашњавала свет и феномене у њему. Стари рукописи у којима су забележена давно освојена знања лежали су у напуштеним, полусрушеним библиотекама испод прашине и паучине. А онда је дошло време великог препорода. Али, богови нису враћени у храмове, већ су умањени идоли прављени по радионицама, серијски, од ефемерних материјала. Гипсани и пластични богови и мудраци на којима невешти мајстори зарађују ситнину на вашарима, на пијацама у туристичким местима – немају више душе. Не стоје више на светим местима, већ дремају на прашњавим полицама дућана. Богови су сишли на земљу, међу људе јер их на небесима нико више није тражио, нити им је ко приносио жртве, и ту су престали да буду – богови. Постали су само сећање и фигурице од гипса. Тако је умрло херојско доба, а место њега настало је доба предмета за којима је завладала помама. И уметност је сишла са својих висина, јер тамо није имала коме да служи, и изашла на улицу. Стари систем вредности је разорен. Измешали су се узвишено и ефемерно. Тако се савремени човек изгубио у тривијалности. Људи су изгубили духовност – тако се све то на њих одразило. Изгубили су поштовање према божанском делу: у реке бацају отрове и тако загађују воду коју пију, потоке заробљавају у цеви, производе киселе и обојене кише, на лицу Земље сумануто брију шуме, из саме суштине природе извлаче енергију којом ће уништити једни друге. Живимо, у овом тренутку, на прагу колективног самоубиства.

Због чега сте одлучили да у ову књигу уврстите поему „Сто на раскршћу”, која је својевремено изведена на сцени Меморијалног парка у Краљеву?

Књига „Плава медуза” садржи различите облике онога што нас је „печило” у прошлости, а што је остало у колективној свести или личном сећању и  утицало на формирање наших колективних или личних особина. Злочин који се десио у Краљеву октобра 1941. године донео је преко две и по хиљаде (према записаним немачким подацима) појединачних несрећа. То једно од највећих колективних страдања српског народа. Те песме написао сам у лето 1995. године. То је, у ствари, есхиловска драма. У њој постоје јединство радње, времена и места, јунаци који у њој учествују. Ту је и хор који покреће радњу. Представа је изведена у октобру те године. Краљево је представљено као митски простор: има свој Олимп (Столове), Анђела са Грдичке косе, подземну реку која дели живе од мртвих (Златарица)... Представа је изведена у октобру. Песмама које сам написао тог лета додато је неколико песама из књиге „Балкански певач”, коју сам почео да пишем у Паризу, у време када је овде почео рат. Те песме су писане у слободном стиху. Остале песме писане су у катренима, у једанаестерцу... Редитељ представе био је Дејан Мијач, а у њој су играли Михаило Јанкетић, Огњанка Огњановић, Предраг Ејдус, Јасмина Аврамовић, Миша Марић, Исидора Минић, Небојша Дугалић и Драган Мићановић. Те катрене у једанаестерцу, са римом abab, нигде нисам објавио све до данас. Онда ми је пало на памет да се лако могу уклопити у тематику „Плаве медузе”.