Tiago je iz svakoga izvlačio ono najbolje

Suzama i smehom kroz suze ispraćen je prerano preminuli pisac i prevodilac Dejan Tiago Stanković, na komemorativnoj svečanosti održanoj juče u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu. U prepunoj sali Jugoslovenske kinoteke malo ko nije zaplakao slušajući Tiagove prijatelje i kolege kako govore o njemu: njegovog urednika iz „Lagune” Srđana Krstića, reditelja Gorana Markovića, akademika i pisca Dušana Kovačevića, reditelja i pisca Predraga Ličinu i glumicu Hristinu Popović. Gledajući Tiagovo uvek prelepo lice sa mnogih fotografija sa prijateljima i slušajući njegove duhovite opaske, anegdote i ideje koje je iskazivao u različitim prilikama, u televizijskim emisijama i gostovanjima, a koji su uobličeni u kratak film o njemu, nije bilo moguće ne nasmejati se ponovo, uz razarajuću nevericu da više nije tu.

Zbog toga je primeren bio citat iz čuvene antiratne knjige Kurta Vonegata „Klanica 5”, koji je pročitao Predrag Ličina, a koji govori o tome da kada neko umre, ne treba plakati, jer ta osoba svakako živi u prošlosti. To ljudi ne uviđaju zbog svoje ograničenosti na linearni tok vremena, ali Vonegatova romaneskna fantastična bića shvataju te večno žive prošle trenutke.

Hristina Popović je kroz suze govorila o Tiagovom humoru, koji će joj nedostajati do bola, o njemu kao o ličnosti prepunoj planova za putovanja, za odlazak u Brazil, za snimanje filmova... O tome da nikada nije upoznala biće koje je toliko volelo svoju porodicu, prijatelje, kumove, komšije. Nekoga ko je toliko cenio ljude i uživao i njihovim manama, i ko je umeo iz svakoga da izvuče ono najbolje, menjajući mu život iz korena. Čiji je život bio remek-delo.

Reditelj Goran Marković Tiaga vidi kao pesnika, postavljajući pitanje o tome šta se događa kada neko takav umre. Po njegovim rečima, pesnik je čovek koji svakodnevicu pretvara u nešto lepo, koji u nevažnom otkriva posebnost, i ni po čemu nije običan, zato što ni pet para ne daje na to šta je korisno ili na to šta će ko da misli. Tako je shvatio i Dejana Tiaga Stankovića, kao nekoga ko je uspeo da uhvati suštinu i duh prostora u kojem je proveo svoj kratki život. Taj nagli odlazak uporedio je sa trenutkom kada u toku najuzbudljivijeg filma nestane struje.

Akademik Dušan Kovačević podsetio je na 2006. godinu kada je u našu ambasadu u Lisabonu ušao Tiago, kao mlad i nasmejan čovek, poželeo mu dobrodošlicu i rekao mu da je preveo njegovu dramu „Profesionalac”, koja će biti izvedena na portugalskom. Istakao je tada da prevodi i dela Dragoslava Mihailovića na portugalski i Žozea Saramaga na srpski. Tom prilikom, Kovačević je bio gost Tiagove porodice u Portu, posetio je sa njim mesto Estoril i Tiago mu je izložio nacrt svog, u to vreme budućeg romana, pričajući uvek brzo i na smenu srpski, portugalski i srpski. Kovačević ga upoređuje sa prerano preminulim i talentovanim našim umetnicima koji su bili zapaženi u inostranstvu, sa piscem Milanom Oklopdžićem, prevoditeljkom sa grčkog Gagom Rosić, glumicom Gordanom Kosanović.

Tiagov urednik u „Laguni” Srđan Krstić ukazao je ovom prilikom na zajednički rad sa Tiagom i na to da je posle treće pročitane stranice „Zamaleka” znao da će objaviti taj roman, koji je odražavao uzavrelu atmosferu Kaira. Tiago je imao laku ruku, kako kaže njegov urednik, i bio je rođen za pisanje, što su čitaoci odmah prepoznali. Ostao je autor omiljen, pre svega, kod publike. Po Krstićevim rečima, „Zamalek” je bio objavljen usred pandemije, nije imao promocije, nije ga podržao Sajam knjiga, ali je postigao ogroman uspeh i svom autoru doneo Evropsku nagradu za književnost. Posle romana „Estoril”, koji je kao i knjiga „Odakle sam bila više nisam” prvobitno bio štampan u „Geopoetici”, odnos Tiaga i publike bio je neverovatan i on je u ovoj godini bio najčitaniji pisac. Po rečima Tanje Vučković, takođe iz „Lagune”, biće zauvek upamćena njegova neiscrpna energija, njegovo zalaganje za pravdu i za prava manjina, njegova ljubav prema Beogradu i prema Lisabonu. Prezirao je patetiku i voleo je brze rastanke.