Poetika pripovedanja Dragoslava Mihailovića

Iako su dela Dragoslava Mihailovića, od druge polovine šezdesetih godina prošlog veka, nailazila na lep odjek u kritici i iako je on odavno stekao status klasika srpske književnosti, studija „Poetika pripovedanja Dragoslava Mihailovića” Milice Kecojević je prvi temeljni analitički osvrt na sva njegova prozna dela.

Polazeći od relevantnih teorijskih saznanja o prirodi pripovednih oblika i njihovih umetničkih svojstava, Milica Kecojević je u svom analitičkom zahvatu posvetila pažnju najpre fenomenu pripovedača i pozicije koju on ima u strukturi narativnog teksta, a onda je svoj  istraživački fokus premeštala i na sferu tematike, tačnije rečeno na piščevu potrebu da uvek priča o onome što je u oblikovanju jedne ljudske sudbine dobilo središnje mesto, svejedno da li je reč o velikim istorijsko-političkim lomovima, kao što su zbivanja iz vremena Drugog svetskog rata ili iz tako tragične 1948. godine, ili je, opet, u pitanju sudbina priproste žene koju životne nevolje vode ka dubljem razumevanju sveta.

O čemu god da priča, Dragoslav Mihailović nastoji da nam pokaže kako čovek strada, na jednoj strani, i kako se uzdiže do onih imaginarnih sfera u kojima mu se ukazuju „nebeski svirači”, na drugoj strani. Imajući sve vreme u središtu svog ineteresovanja ono što se uprošćeno zove pripovedački postupak, odnosno način dolaženja do umetničkih efekata, Milica Kecojević nas je, jednom suptilnom analitičkim metodom, uvela u samo središte Mihailovićevog proznog sveta, pokazala nam kako on gradi svoje pripovetke i romane i kako u njih uvodi one sadržaje ljudskog života koji književnom tekstu obezbeđuju visoku vrednost. Nema sumnje da studija „Poetika pripovedanja Dragoslava Mihailovića” predstavlja krunu proučavanja umetničkih osobina Mihailovićeve proze.