Crkva, škola, vera i nauka

Prvi član Simvola vere Prvog vaseljenskog sabora kaže: „Verujemo u jednoga Boga Oca Svedržitelja, Tvorca Neba i Zemlje i svega vidljivog i nevidljivog”.

Ove reči inspirisale su Petra Petrovića Njegoša da ispoje Bogu: „Ti si sebi hram diga’ nad svima,/što sav strašni prostor obuzima”. A to je utemeljeno na reči Svedržitelja premudrom caru Solomonu, graditelju Jerusalimskog hrama: „Nebo je meni presto, a zemlja podnožje nogama mojim i gde je mesto za moje počivanje”. Pa i po Deržavinu poeti „Bog je u svemu i sve je u Njemu”, jeste i u Prirodotvorčevoj prirodi anđelskog, ljudskog, biljnog i životinjskog sveta.

U Starom zavetu svi narodi, osim Jevreja, bili su mnogobošci. Jevreji veruju jednom Bogu, od koga su primili deset zapovesti. Podigli su mu prvo skiniju, po savetu Božjem proroku mojsiju, docnije hram u Jerusalimu. U hramovima, u Starom, a i Novom zavetu, nastajale su škole koje su duhovne kćeri Crkve Hristove. Sveti apostol Pavle od 27 knjiga Novog zaveta napisao je 14 poslanica. Propovedao je jevanđelje i sa apostolima Petrom i Jovanom nazvan je „prvovrhovnim apostolom neznabožaca”.

U slovenskim narodima veru Hristovu zasejali su Ćirilo i Metodije s učenicima, a u srpskom narodu učvrstio je osobito Sveti Sava, osnivač Srpske crkve 1219. Sa svetorodnim Nemanjićima, Lazarevićima i potonjim dinastijama, sagradili su Studenicu, Hilandar, Žiču, Pećku patrijaršiju, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku, Visoke Dečane, Moraču i druge svetinje koje su nas čuvale i u petovekovnom ropstvu pod Turcima i u bezbožničkom ropstvu od polovine 20. veka i vremena komunističke ateizacije, raspravoslavljenja, rasrbljavanja, rašćiriličavanja...

Još sedamdesetih godina prošlog veka dekan Filozofskog fakulteta prof. dr Nikša Stipčević, u intervjuu za list „Nin”, pod naslovom „Čeka li nas kulturna katastrofa”, ispričao je kako se zadesio u manastiru Dečani kad su đaci došli na izlet. Pred ulazom u svetinju direktor je rekao đacima: „Unutra nemate šta da vidite, eto vam poljane pa se igrajte”. Slično se može videti i čuti sve do danas, kada ima onih koji, svesno ili nesvesno, delaju preko štampe i televizije ističući da smo „mi sekularna država (društvo)”. A zaboravlja se da tog „građanskog” društva ne bi bilo da nije bilo sakralne, odnosne „svete Srbije” s njenim svetinjama, među kojima su i Dečani. Profesor Stipčević, pominjući navedeni događaj, naglasio je: „Tu počinje duhovno odumiranje – katastrofa”.

Svetinje koje su, prema proceni Uneska, baština svetske civilizacije, danas nam otimaju bezbožnici na KiM, a ima i našeg sagrešenja jer „pohulismo vjeru prađedovsku”. „Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi.” Zapanjujuće je da je zabeleženo da su u 2022. godini direktori nekih škola zabranjivali da se u školama o Svetom Savi sa đacima, nastavnicima i sveštenikom prereže slavski kolač. Škole u Srbiji gradio je upravo narod, koji se prilikom popisa izjasnio kao verujući – oko 90 odsto rekli su da su vernici, a oko 80 procenata da su pravoslavci.

Još je Ciceron rekao: „Vera je srce narodu. Prestane li srce kucati nastupaju trulež i kvarenje.” A apostol Pavle nas uči: „Verom živimo, a ne znanjem.”

Ima nade za svet i za nas – da se Bogu vratimo od „katastrofe”. Kada bi veronauka ponovo bila obavezna, kao pre 1945. godine, spasli bismo se od sekti, droge i drugih zala. Bog nas zove. Oglušimo li se, stradaćemo.

Čak i sam Ajnštajn savetuje: „Nauka bez religije je sakata, a religija bez nauke je slepa”. Zar nismo na pragu kataklizme? Da nas Bog sačuva.

Protojerej dr Aleksandar Sredojević,
Beograd