Црква, школа, вера и наука

Први члан Символа вере Првог васељенског сабора каже: „Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца Неба и Земље и свега видљивог и невидљивог”.

Ове речи инспирисале су Петра Петровића Његоша да испоје Богу: „Ти си себи храм дига’ над свима,/што сав страшни простор обузима”. А то је утемељено на речи Сведржитеља премудром цару Соломону, градитељу Јерусалимског храма: „Небо је мени престо, а земља подножје ногама мојим и где је место за моје почивање”. Па и по Державину поети „Бог је у свему и све је у Њему”, јесте и у Природотворчевој природи анђелског, људског, биљног и животињског света.

У Старом завету сви народи, осим Јевреја, били су многобошци. Јевреји верују једном Богу, од кога су примили десет заповести. Подигли су му прво скинију, по савету Божјем пророку мојсију, доцније храм у Јерусалиму. У храмовима, у Старом, а и Новом завету, настајале су школе које су духовне кћери Цркве Христове. Свети апостол Павле од 27 књига Новог завета написао је 14 посланица. Проповедао је јеванђеље и са апостолима Петром и Јованом назван је „првоврховним апостолом незнабожаца”.

У словенским народима веру Христову засејали су Ћирило и Методије с ученицима, а у српском народу учврстио је особито Свети Сава, оснивач Српске цркве 1219. Са светородним Немањићима, Лазаревићима и потоњим династијама, саградили су Студеницу, Хиландар, Жичу, Пећку патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Високе Дечане, Морачу и друге светиње које су нас чувале и у петовековном ропству под Турцима и у безбожничком ропству од половине 20. века и времена комунистичке атеизације, расправослављења, расрбљавања, рашћириличавања...

Још седамдесетих година прошлог века декан Филозофског факултета проф. др Никша Стипчевић, у интервјуу за лист „Нин”, под насловом „Чека ли нас културна катастрофа”, испричао је како се задесио у манастиру Дечани кад су ђаци дошли на излет. Пред улазом у светињу директор је рекао ђацима: „Унутра немате шта да видите, ето вам пољане па се играјте”. Слично се може видети и чути све до данас, када има оних који, свесно или несвесно, делају преко штампе и телевизије истичући да смо „ми секуларна држава (друштво)”. А заборавља се да тог „грађанског” друштва не би било да није било сакралне, односне „свете Србије” с њеним светињама, међу којима су и Дечани. Професор Стипчевић, помињући наведени догађај, нагласио је: „Ту почиње духовно одумирање – катастрофа”.

Светиње које су, према процени Унеска, баштина светске цивилизације, данас нам отимају безбожници на КиМ, а има и нашег сагрешења јер „похулисмо вјеру прађедовску”. „Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби.” Запањујуће је да је забележено да су у 2022. години директори неких школа забрањивали да се у школама о Светом Сави са ђацима, наставницима и свештеником пререже славски колач. Школе у Србији градио је управо народ, који се приликом пописа изјаснио као верујући – око 90 одсто рекли су да су верници, а око 80 процената да су православци.

Још је Цицерон рекао: „Вера је срце народу. Престане ли срце куцати наступају трулеж и кварење.” А апостол Павле нас учи: „Вером живимо, а не знањем.”

Има наде за свет и за нас – да се Богу вратимо од „катастрофе”. Када би веронаука поново била обавезна, као пре 1945. године, спасли бисмо се од секти, дроге и других зала. Бог нас зове. Оглушимо ли се, страдаћемо.

Чак и сам Ајнштајн саветује: „Наука без религије је саката, а религија без науке је слепа”. Зар нисмо на прагу катаклизме? Да нас Бог сачува.

Протојереј др Александар Средојевић,
Београд