Šekspir je pisac paradoksa

Postoje u svemu, pa i u glumi manji ili veći izazovi. Ono što je ne samo u „Magbetu” nego i celom Šekspirovom rukopisu izazovno jeste to što se Šekspir uglavnom u svojim komadima bavi krajnostima čovekovog bića. On ispituje domašaje, domete tih krajnosti ljudske iracionalnosti, ljudske strahove, moći… Da bi se istinito posvedočio, bilo koji njegov komad ili lik, mora se angažovati maksimalni sopstveni kapacitet svih ljudskih potencijala. Naprosto igrajući bilo koji od Šekspirovih likova, Magbeta posebno, morate da nosite ceo taj svet u sebi, svaku njegovu pobedu u boju, a to nije tako jednostavno.

Glumac Nebojša Dugalić u razgovoru za „Politiku” ovako je komentarisao svoj novi susret sa Šekspirovim dramskim delom, odnosno Magbetom, plemićem škotskim u istoimenom najkraćem komadu engleskog klasika, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u režiji Jagoša Markovića. Radnja dela „Magbet” dešava se u Škotskoj, a priča o nekontrolisanoj ambiciji koja podstiče Magbeta i njegovu ženu Ledi Magbet (Nataša Ninković), da ubiju škotskog kralja Dankana i uzurpiraju presto…

Svako vreme kao da proziva Šekspira da se u njemu oglasi i prikaže. Šta je ključno u vašem čitanju „Magbeta”?

Nismo se trudili da napravimo priču o vlasti, zbog moći. To su zapravo posledice ljudske prirode koja je istovremeno i nešto univerzalno, ali ono što je različito jeste u intenzitetu. Postoje gromadne prirode, zatim prirode velikih intenziteta i one jednostavno u načinu svog postojanja ne mogu izazvati ništa osim nečeg radikalnog. Šta se dogodi kada se muškarac i žena, kao dve gromadne prirode srazmernih snaga nađu na jednom takvom mestu, u isto vreme? Onda bivaju te posledice koje se dešavaju u „Magbetu”. Ono što je zapravo ključna stvar jeste ko je Magbet bio pre dolaska na vlast. On je neko ko je rešavao bitke, dakle general kome to mesto pripada po prirodi, po njegovom habitusu. Ali on samo za nijansu ima malo više ljudske čovečnosti, kako kaže Ledi Magbet, a ona je ta koja će da mu doda ono što mu nedostaje. I u tome jeste tragedija, što svaki čovek zapravo misli da mu određene stvari pripadaju i da treba da ih zgrabi, prisvoji, a onda se nađe u ambisu posledica koje se dese i u ovom komadu.

„Magbet”, najkraća Šekspirova drama, napisana je 1606. u Engleskoj. Do danas ne prestaje da bude umetnički izazov?

Danas je tragika možda drugačije vrste, ali te zakonitosti ljudske prirode i razlike u intenzitetu se nisu promenile. Oduvek postoje ljudi velikih gromadnih kapaciteta, sada su samo načini opstajanja na tim mestima drugačiji, s obzirom na tehnološki napredak. Ali u suštini to osećanje ljudske prirode da mu stvari pripadaju i da može da dospe na mesto nekakve moći je nešto univerzalno, sa čime se svako u svom malom svetu suočava, gotovo svakodnevno. Svakoga dana dobijamo neko važenje u svetu, zaslužujemo prisustvo u određenom kontekstu, dokazujemo svoju vrednost. To su sve neki Magbeti u malom, i princip je isti bez obzira na to da li smo imali priliku da sednemo na Magbetovo mesto ili smo ostali u nekim svojim malim svetovima, principi ljudske prirode ostaju univerzalni.

Kakva se drama i zašto zbiva u Magbetu? Koje Šekspirove reči vas lično prate?

Na probama smo se, pre svega, bavili analizama i polazištima, odakle izviru te krajnosti. Šta ih podstiče, inicira, kako one zapravo postaju stvarnost i kako se odražavaju, reflektuju na nju. Kada smo zaronili u te dubinske pokretače, onda smo se bavili domašajem tih intenziteta koji su neophodni da te događaje podrže. Šekspir nije pisac koji je pisao mudrosti, on je autor koji je pisao paradokse, a to su mudrosti sa kojima se ne može živeti, koje se ne mogu naučiti. One se moraju snositi, a nositi paradokse je jako teško jer oni, pre svega, izražavaju one nerazrešivosti u čovekovom postojanju sa kojima se suočavamo od početka do kraja života.

Kada su domaći autori u pitanju reklo bi se da je Nušić vaša „šolja čaja”. Proka Purić u „Ožalošćenoj porodica” je lik kojeg tumačite sa posebnim nadahnućem. Šta je to osobeno u ovom Nušićevom delu?

„Ožalošćena porodica” je tipičan Nušićev komad i uvek je lekovito da se oglednemo u toj slikovnici našeg mentaliteta i svega onoga u šta se mi pretvorimo kada treba prigrabiti nekakvo nasledstvo i izboriti se za svoje parče opstanka. Do koje mere čovek kao biće izvitoperi svoju ljudskost i svoju prirodu. To je ono što je ovde Nušić tako majstorski, duhovito pokazao.

Dobrivoje, Profesor Marko Arsić, Doktor Baruh, Monah Isaija, Vladimir Dedijer, Simo Matavulj, Nikola Pašić, Konstantin Sergejev, Bora Luković, samo je mali deo kompleksnih, karakternih junaka kojima ste podarili scenski život. Koji deo sebe ste im namenili?

Tu su mnoge niti ukrštene. I čovek i uloge tkaju se međusobno, jedni drugima u tom jedinstvu pozajmljujemo svoje tanane linije, i tkamo neku treću priču koja je pametnija od nas. Ono što stoji u tekstu i što stoji kao nekakav osnov bitisanja, događanja unutar određenog lika, prolazi kroz filter vlastitog iskustva i onda se zapravo traži nekakav jedinstven izraz.

Jedna od vaših zapaženih uloga je i u vrlo gledanoj, krimi-akcionoj seriji „Državni službenik”. I u ovom periodu snimate više naslova… Na čemu trenutno istrajavate?

Najsvežiji je film „Jorgovani” po scenariju Davida Jakovljevića, u režiji Siniše Cvetića, gde je igrala zanimljiva glumačka ekipa, pored ostalih, tu su Ivan Bosiljčić, Sloboda Mićalović, Milutin Mima Karadžić... Lepa priča o ovom našem zanimanju, o tome kako sve ovo izgleda sa druge strane, kako deluje sve ono što gledaoci ne da vide iza scene.

Kakvo je vaše iskustvo muzičko-poetskog kabarea „Da, to su bili dani”, koji u saradnji sa kolegom Borisom Pingovićem izvodite godinama?

Nedavno smo imali proslavu 18. rođendana ovog nama važnog scenskog susreta. I to je neka naša kreativna oaza gde smo sabrali one stvari koje najčešće nemamo priliku u pozorištu da pokažemo, a to su poezija i muzika. Od toga smo napravili kolažni program koji je deo našeg bića koji bi bez tog kabarea ostao neiskazan.

Jednom ste kazali da se osećate kao Mojsije koji je lutao pustinjom 40 godina, pa je onda došao u obećanu zemlju, odnosno da vam je ceo život neki povratak odakle ste i počeli. Film „Čudotvorac tumanski” vam je posebno iskustvo?

Tumanska čuda su se zaista desila, i na premijeri su bili ljudi kojima su se takve priče desile. Nikakvoj neverici tu nema mesta, jednostavno su tu živi svedoci koji mogu da potvrde ono što se dešavalo. Lepo je bilo raditi to delo, zato što je to nesvakidašnja priča, nisu to teme s kojima se često susrećemo, a prebogate su, čak i u dramskom smislu gledano.

Internet je naš novi prostor dešavanja. Kakvo vreme živimo?

To ćemo tek videti, budući da se mnogo toga u ovom vremenu zahuktalo, razvilo i zloupotrebilo, a kakve će biti posledice, to ćemo videti s obzirom na to kako čovečanstvo upotrebi ili zloupotrebi te napretke. Svakako mislim da ne možemo da predvidimo šta će se sve i kako dešavati i dokle će ovakav razvoj stvari dospeti.

Gde god da boravite, nosite knjige sa sobom?

Uvek čitam mozaično, nemam nikada jedan fokus. Bavim se različitim izvorima i tako pokušavam da oko nekih tema tkam, da vidim kako se o tome govorilo kroz neke važne diskurse i pokušavam da oslušnem ono što bi bilo neko moje sopstveno pitanje.