Шекспир је писац парадокса

Постоје у свему, па и у глуми мањи или већи изазови. Оно што је не само у „Магбету” него и целом Шекспировом рукопису изазовно јесте то што се Шекспир углавном у својим комадима бави крајностима човековог бића. Он испитује домашаје, домете тих крајности људске ирационалности, људске страхове, моћи… Да би се истинито посведочио, било који његов комад или лик, мора се ангажовати максимални сопствени капацитет свих људских потенцијала. Напросто играјући било који од Шекспирових ликова, Магбета посебно, морате да носите цео тај свет у себи, сваку његову победу у боју, а то није тако једноставно.

Глумац Небојша Дугалић у разговору за „Политику” овако је коментарисао свој нови сусрет са Шекспировим драмским делом, односно Магбетом, племићем шкотским у истоименом најкраћем комаду енглеског класика, на сцени Народног позоришта у Београду, у режији Јагоша Марковића. Радња дела „Магбет” дешава се у Шкотској, а прича о неконтролисаној амбицији која подстиче Магбета и његову жену Леди Магбет (Наташа Нинковић), да убију шкотског краља Данкана и узурпирају престо…

Свако време као да прозива Шекспира да се у њему огласи и прикаже. Шта је кључно у вашем читању „Магбета”?

Нисмо се трудили да направимо причу о власти, због моћи. То су заправо последице људске природе која је истовремено и нешто универзално, али оно што је различито јесте у интензитету. Постоје громадне природе, затим природе великих интензитета и оне једноставно у начину свог постојања не могу изазвати ништа осим нечег радикалног. Шта се догоди када се мушкарац и жена, као две громадне природе сразмерних снага нађу на једном таквом месту, у исто време? Онда бивају те последице које се дешавају у „Магбету”. Оно што је заправо кључна ствар јесте ко је Магбет био пре доласка на власт. Он је неко ко је решавао битке, дакле генерал коме то место припада по природи, по његовом хабитусу. Али он само за нијансу има мало више људске човечности, како каже Леди Магбет, а она је та која ће да му дода оно што му недостаје. И у томе јесте трагедија, што сваки човек заправо мисли да му одређене ствари припадају и да треба да их зграби, присвоји, а онда се нађе у амбису последица које се десе и у овом комаду.

„Магбет”, најкраћа Шекспирова драма, написана је 1606. у Енглеској. До данас не престаје да буде уметнички изазов?

Данас је трагика можда другачије врсте, али те законитости људске природе и разлике у интензитету се нису промениле. Одувек постоје људи великих громадних капацитета, сада су само начини опстајања на тим местима другачији, с обзиром на технолошки напредак. Али у суштини то осећање људске природе да му ствари припадају и да може да доспе на место некакве моћи је нешто универзално, са чиме се свако у свом малом свету суочава, готово свакодневно. Свакога дана добијамо неко важење у свету, заслужујемо присуство у одређеном контексту, доказујемо своју вредност. То су све неки Магбети у малом, и принцип је исти без обзира на то да ли смо имали прилику да седнемо на Магбетово место или смо остали у неким својим малим световима, принципи људске природе остају универзални.

Каква се драма и зашто збива у Магбету? Које Шекспирове речи вас лично прате?

На пробама смо се, пре свега, бавили анализама и полазиштима, одакле извиру те крајности. Шта их подстиче, иницира, како оне заправо постају стварност и како се одражавају, рефлектују на њу. Када смо заронили у те дубинске покретаче, онда смо се бавили домашајем тих интензитета који су неопходни да те догађаје подрже. Шекспир није писац који је писао мудрости, он је аутор који је писао парадоксе, а то су мудрости са којима се не може живети, које се не могу научити. Оне се морају сносити, а носити парадоксе је јако тешко јер они, пре свега, изражавају оне неразрешивости у човековом постојању са којима се суочавамо од почетка до краја живота.

Када су домаћи аутори у питању рекло би се да је Нушић ваша „шоља чаја”. Прока Пурић у „Ожалошћеној породица” је лик којег тумачите са посебним надахнућем. Шта је то особено у овом Нушићевом делу?

„Ожалошћена породица” је типичан Нушићев комад и увек је лековито да се огледнемо у тој сликовници нашег менталитета и свега онога у шта се ми претворимо када треба приграбити некакво наследство и изборити се за своје парче опстанка. До које мере човек као биће извитопери своју људскост и своју природу. То је оно што је овде Нушић тако мајсторски, духовито показао.

Добривоје, Професор Марко Арсић, Доктор Барух, Монах Исаија, Владимир Дедијер, Симо Матавуљ, Никола Пашић, Константин Сергејев, Бора Луковић, само је мали део комплексних, карактерних јунака којима сте подарили сценски живот. Који део себе сте им наменили?

Ту су многе нити укрштене. И човек и улоге ткају се међусобно, једни другима у том јединству позајмљујемо своје танане линије, и ткамо неку трећу причу која је паметнија од нас. Оно што стоји у тексту и што стоји као некакав основ битисања, догађања унутар одређеног лика, пролази кроз филтер властитог искуства и онда се заправо тражи некакав јединствен израз.

Једна од ваших запажених улога је и у врло гледаној, крими-акционој серији „Државни службеник”. И у овом периоду снимате више наслова… На чему тренутно истрајавате?

Најсвежији је филм „Јорговани” по сценарију Давида Јаковљевића, у режији Синише Цветића, где је играла занимљива глумачка екипа, поред осталих, ту су Иван Босиљчић, Слобода Мићаловић, Милутин Мима Караџић... Лепа прича о овом нашем занимању, о томе како све ово изгледа са друге стране, како делује све оно што гледаоци не да виде иза сцене.

Какво је ваше искуство музичко-поетског кабареа „Да, то су били дани”, који у сарадњи са колегом Борисом Пинговићем изводите годинама?

Недавно смо имали прославу 18. рођендана овог нама важног сценског сусрета. И то је нека наша креативна оаза где смо сабрали оне ствари које најчешће немамо прилику у позоришту да покажемо, а то су поезија и музика. Од тога смо направили колажни програм који је део нашег бића који би без тог кабареа остао неисказан.

Једном сте казали да се осећате као Мојсије који је лутао пустињом 40 година, па је онда дошао у обећану земљу, односно да вам је цео живот неки повратак одакле сте и почели. Филм „Чудотворац тумански” вам је посебно искуство?

Туманска чуда су се заиста десила, и на премијери су били људи којима су се такве приче десиле. Никаквој неверици ту нема места, једноставно су ту живи сведоци који могу да потврде оно што се дешавало. Лепо је било радити то дело, зато што је то несвакидашња прича, нису то теме с којима се често сусрећемо, а пребогате су, чак и у драмском смислу гледано.

Интернет је наш нови простор дешавања. Какво време живимо?

То ћемо тек видети, будући да се много тога у овом времену захуктало, развило и злоупотребило, а какве ће бити последице, то ћемо видети с обзиром на то како човечанство употреби или злоупотреби те напретке. Свакако мислим да не можемо да предвидимо шта ће се све и како дешавати и докле ће овакав развој ствари доспети.

Где год да боравите, носите књиге са собом?

Увек читам мозаично, немам никада један фокус. Бавим се различитим изворима и тако покушавам да око неких тема ткам, да видим како се о томе говорило кроз неке важне дискурсе и покушавам да ослушнем оно што би било неко моје сопствено питање.