Zaboravljeni objekat u Jošaničkoj Banji

Zahvaljujući izletu u Jošaničku Banju i na Kopaonik, penzionerske organizacije iz Obrenovca, 15. maja ispunila mi se želja da posle 35 godina ponovo vidim pomenuta mesta. Nažalost, tom prilikom doživeo sam i iskreno razočaranje.

Po prispeću autobusa u Jošaničku Banju, gde je trebalo da se zadržimo dva sata, krenuo sam prema objektu čiju fotografiju prilažem uz tekst. Godine 1987, kao mladi građevinski tehničar, nekoliko meseci sam radio ovde. Rukovodio sam radovima na sanaciji objekta posle prvog prekida, pre svega na stabilizaciji i njegovom završetku do upotrebe.

Nekadašnji seoski put sada je lepo uređena ulica. Međutim, izdaleka se videlo da iz izraslog šiblja štrči središnji, stambeni deo zgrade s krovom. Prizemlje i visoko prizemlje nisu se videli. Posle toliko godina, jedva primetnom stazom, po sećanju, kroz travu i šipražje ušao sam u unutrašnjost objekta. Želeo sam da vidim kako sada izgleda. Delovao je sumorno i avetinjski. Kako nije zaštićen od nepoželjnih posetilaca, ne može bolje ni da izgleda. Retko koje staklo da nije razbijeno, a sve što se moglo odvaliti i porušiti – uništeno je. Pribojavao sam se da prošetam kroz unutrašnjost zgrade, ali je radoznalost bila jača od straha. Samo moje kolege i graditelji znaju kako jezivo izgledaju neobezbeđene jame liftovskog okna, čak i u toku gradnje, a tek danas, u ovakvim uslovima, posle toliko godina, možete samo zamisliti... Stanjem ove građevine trebalo bi da se pozabavi nadležna građevinska inspekcija.

Nekako sam stigao do sobe na prvom spratu, u kojoj se tokom izvođenja radova nalazila kancelarija gradilišta, puna projekata i ostalih dokumenata. A tamo, kao da je neko hteo da udovolji mojoj radoznalosti i upornosti, pored nekolicine papira razbacanih po podu, ležala je samo jedna celovita knjiga. Bio je to građevinski dnevnik pod rednim brojem tri, za radove izvedene od 1. februara do 22. marta 1987. godine. U njemu, ispod naznake „dnevnik vodi”, stajao je moj potpis, a na nekoliko listova potpis kolege Žareta koji me povremeno zamenjivao. U mislima sam se vratio u prošlost...

Oslanjajući se na tadašnju studiju o izobilju termalnih voda na području Jošaničke Banje, Opština Raška i Fond PIO iz Beograda odlučili su još 1973. godine da na tom mestu izgrade objekat za rehabilitaciju i lečenje posle teških operacija. Izabrana je najlepša lokacija u Jošaničkoj Banji, u podnožju Kopaonika. Građevinsko preduzeće „Brvenik” iz Raške korektno je izvelo radove na konstrukciji objekta s pokrivanjem. Ne znam tačno koliko je trajala gradnja, ali je nakon navedenih radova prestala. Razlog za to do danas je nepoznat. Prilikom prestanka dalje gradnje napravljena je velika greška što objekat nije konzerviran, pa je zbog toga vremenom došlo do izvesnih deformacija na pojedinim delovima građevine.

Kopaonik se 1986. godine uveliko podizao i izrastao u turistički centar, isključivo skijaški. „Geneks” iz Beograda, kao nosilac svih poslova, s ostalim učesnicima sa teritorije Raške, Kraljeva i Brusa, zbog sve veće potrebe za smeštajnim kapacitetima na Kopaoniku, da bi se planina zaštitila od zidanja prevelikog broja objekata, doneo je globalni plan izgradnje. Smeštajne kapacitete za turiste trebalo je spustiti što više u podnožje planine – u Brzeće s jedne i Jošaničku banju s druge strane. U okviru tog plana izvršena je i prenamena objekta u Jošaničkoj Banji. Preprojektovan je hotel. Zamisao je, po mom skromnom mišljenju, ali i po mišljenju mnogih drugih, bila fantastična. Nažalost, ideja o izgradnji sa strane Brzeća jeste zaživela, ali se to ne može reći i za stranu na kojoj se nalazi Jošanička Banja.

Kad je „Geneks” krenuo u ljutu borbu za izgradnju turističkog centra na Kopaoniku, izgradnju prvih objekata („Olga Dedijer”, „Sunčani vrhovi”, „Jatovi” i „Atlasovi” apartmani...) poverio je građevinskom preduzeću „Komgrap” iz Beograda. I taj „nesrećni” objekat u Jošaničkoj Banji dodeljen je „Komgrapu” da ga završi kako bi dočekao turiste.

Prošlo je više od tri decenije, nikle su brojne građevine, izmenilo se mnogo šta, samo je nesuđeni sanatorijum ili hotel postajao sve ružniji i tužniji. Prosto je nezamislivo da u proteklih 35 godina baš niko nije imao želje ni načina da nešto preduzme i reši sudbinu ovog objekta. Ovim putem apelujem na nadležne da učine nešto kako bi ga spasli.

Posle prvog prekida radova učestvovao sam u osiguranju njegovih temelja. Nakon što sam ga sada obišao smatram da i posle 35 godina čvrsto stoji na temeljima izgrađenim i dodatno osiguranim po uputstvima statičara s Građevinskog fakulteta u Beogradu. Čeka dobre ljude da podstaknu i do kraja dovedu njegov završetak kako bi dodatno ulepšao Jošaničku Banju.

Stanimir Panić,
građevinski tehničar u penziji, Obrenovac