Заборављени објекат у Јошаничкој Бањи

Захваљујући излету у Јошаничку Бању и на Копаоник, пензионерске организације из Обреновца, 15. маја испунила ми се жеља да после 35 година поново видим поменута места. Нажалост, том приликом доживео сам и искрено разочарање.

По приспећу аутобуса у Јошаничку Бању, где је требало да се задржимо два сата, кренуо сам према објекту чију фотографију прилажем уз текст. Године 1987, као млади грађевински техничар, неколико месеци сам радио овде. Руководио сам радовима на санацији објекта после првог прекида, пре свега на стабилизацији и његовом завршетку до употребе.

Некадашњи сеоски пут сада је лепо уређена улица. Међутим, издалека се видело да из израслог шибља штрчи средишњи, стамбени део зграде с кровом. Приземље и високо приземље нису се видели. После толико година, једва приметном стазом, по сећању, кроз траву и шипражје ушао сам у унутрашњост објекта. Желео сам да видим како сада изгледа. Деловао је суморно и аветињски. Како није заштићен од непожељних посетилаца, не може боље ни да изгледа. Ретко које стакло да није разбијено, а све што се могло одвалити и порушити – уништено је. Прибојавао сам се да прошетам кроз унутрашњост зграде, али је радозналост била јача од страха. Само моје колеге и градитељи знају како језиво изгледају необезбеђене јаме лифтовског окна, чак и у току градње, а тек данас, у оваквим условима, после толико година, можете само замислити... Стањем ове грађевине требало би да се позабави надлежна грађевинска инспекција.

Некако сам стигао до собе на првом спрату, у којој се током извођења радова налазила канцеларија градилишта, пуна пројеката и осталих докумената. А тамо, као да је неко хтео да удовољи мојој радозналости и упорности, поред неколицине папира разбацаних по поду, лежала је само једна целовита књига. Био је то грађевински дневник под редним бројем три, за радове изведене од 1. фебруара до 22. марта 1987. године. У њему, испод назнаке „дневник води”, стајао је мој потпис, а на неколико листова потпис колеге Жарета који ме повремено замењивао. У мислима сам се вратио у прошлост...

Ослањајући се на тадашњу студију о изобиљу термалних вода на подручју Јошаничке Бање, Општина Рашка и Фонд ПИО из Београда одлучили су још 1973. године да на том месту изграде објекат за рехабилитацију и лечење после тешких операција. Изабрана је најлепша локација у Јошаничкој Бањи, у подножју Копаоника. Грађевинско предузеће „Брвеник” из Рашке коректно је извело радове на конструкцији објекта с покривањем. Не знам тачно колико је трајала градња, али је након наведених радова престала. Разлог за то до данас је непознат. Приликом престанка даље градње направљена је велика грешка што објекат није конзервиран, па је због тога временом дошло до извесних деформација на појединим деловима грађевине.

Копаоник се 1986. године увелико подизао и израстао у туристички центар, искључиво скијашки. „Генекс” из Београда, као носилац свих послова, с осталим учесницима са територије Рашке, Краљева и Бруса, због све веће потребе за смештајним капацитетима на Копаонику, да би се планина заштитила од зидања превеликог броја објеката, донео је глобални план изградње. Смештајне капацитете за туристе требало је спустити што више у подножје планине – у Брзеће с једне и Јошаничку бању с друге стране. У оквиру тог плана извршена је и пренамена објекта у Јошаничкој Бањи. Препројектован је хотел. Замисао је, по мом скромном мишљењу, али и по мишљењу многих других, била фантастична. Нажалост, идеја о изградњи са стране Брзећа јесте заживела, али се то не може рећи и за страну на којој се налази Јошаничка Бања.

Кад је „Генекс” кренуо у љуту борбу за изградњу туристичког центра на Копаонику, изградњу првих објеката („Олга Дедијер”, „Сунчани врхови”, „Јатови” и „Атласови” апартмани...) поверио је грађевинском предузећу „Комграп” из Београда. И тај „несрећни” објекат у Јошаничкој Бањи додељен је „Комграпу” да га заврши како би дочекао туристе.

Прошло је више од три деценије, никле су бројне грађевине, изменило се много шта, само је несуђени санаторијум или хотел постајао све ружнији и тужнији. Просто је незамисливо да у протеклих 35 година баш нико није имао жеље ни начина да нешто предузме и реши судбину овог објекта. Овим путем апелујем на надлежне да учине нешто како би га спасли.

После првог прекида радова учествовао сам у осигурању његових темеља. Након што сам га сада обишао сматрам да и после 35 година чврсто стоји на темељима изграђеним и додатно осигураним по упутствима статичара с Грађевинског факултета у Београду. Чека добре људе да подстакну и до краја доведу његов завршетак како би додатно улепшао Јошаничку Бању.

Станимир Панић,
грађевински техничар у пензији, Обреновац