​Lisabonska proleća s beogradskim prijateljem

Kada sam svojevremeno pročitala vest da je Na Drini ćuprija Ive Andrića prevedena na portugalski jezik, bila sam ushićena što ću najzad moći i na svom maternjem jeziku da čitam jednu od knjiga koja u mojoj biblioteci ima posebno mesto. Bilo je to jednog kasnog popodneva 2007. godine, ne tako dugo pošto sam se nastanila u Lisabonu.

Još su me zaokupljale misli o životu u Srbiji i na Balkanu, regionu u koji sam često kao izveštač sa sedištem u Beču, odlazila i boravila po nekoliko meseci. Tih nekoliko godina značajnih za moju karijeru upravo sam dolaskom u Lisabon ostavila za sobom.

U Beogradu sam puno vremena provodila s dva legendarna novinara „Politike”, Zoranom Šuvaković i Momom Pantelićem, koje sam upoznala davnih osamdesetih godina u Buenos Ajresu, gde smo se družili i prijateljovali kao stalni inostrani dopisnici za Latinsku Ameriku.

Sudbina nas je ponovo spojila posle nekoliko godina i nekoliko država koje su nas razdvajale. Oni su otišli u Kinu, a ja sam bila u Italiji i Austriji pre nego što sam krenula ka Beogradu. Zorana i Moma su otvorili moj put ka Srbiji. Pomogli su mi da razumem složenu situaciju u zemlji punoj ožiljaka posle bombardovanja 1999. godine i ratova koji su prethodili.

Tog kasnog popodneva u Lisabonu, na predstavljanju Andrićeve knjige prevedene na portugalski jezik, bila je prilika da se ponovo povežem s ljudima koji su omogućili uvid u jednu novu kulturu i pružili brojna iskustva.

Tako je i bilo. Susret s prevodiocima ove grandiozne i divne knjige, Dejanom i Lucijom Stanković, otvorio je vrata srpskoj zajednici u Lisabonu za koju su oni bili referentna tačka, kako za one koji su tamo živeli, tako i za one koji su samo povremeno prolazili. Tog dana sam saznala da su, pored Andrića, Dejan i Lucija prevodili Saramaga i Fernanda Pesou na srpski jezik. Tako je zaokružena trilogija mojih omiljenih knjiga čije je autore ovaj par temeljno poznavao.

Od tog momenta postali smo „najbolji prijatelji iz detinjstva”, kako se to kaže u Brazilu (odakle inače potičem), da bi se podvukla iznenadna velika uzajamna empatija.

Naši kontakti postajali su sve češći, krug prijatelja se širio, pa smo za Dejana postali neka vrsta male porodice, posebno posle njegovog razvoda od Lucije, koja se odselila na sever Portugalije, gde je imala svoju firmu. U Lisabonu naši susreti su postajali deo našeg svakodnevnog života: delili smo isti auto, imali istu ženu koja nam je odražavala kuće, kao i majstora gospodina Nivalda, koji nam je bio „veza za sve”.

Subotom smo se sretali na Fiera da Ladra, lisabonskom buvljaku, gde smo kupovali koješta. Potom bi se uz piće ili zajednički ručak, smejali tim apsurdnim drangulijama kojima smo namenjivali posebna mesta u našim stanovima.

Naše druženje obogatilo se vremenom novim drugarima i pričama o Dejanovom boravku u Brazilu, zemlji s kojom se vrlo brzo identifikovao i gde je, u Rio de Žaneiru, imao poseban krug prijatelja.

Ipak, jednog dana završila se ta „adolescencija” i Dejan je trebalo da se posveti novom velikom poslu – pisanju knjige Estoril. Bila sam pozvana da je predstavim u fantastičnom Hotelu Palas, mestu gde se odigrava ova priča koja je od samog početka imala sudbinsku sreću da postane bestseler.

Dejan je takođe sve češće putovao u Srbiju, na sastanke, predavanja, da prima nagrade, i da bude i sa svojom porodicom. Tamo se osećao veoma prijatno bez obzira na godine provedene u inostranstvu. Povezao sa sa svojim korenima i bio vrlo kritičan prema postojećem društvenom i političkom sistemu svoje zemlje. Ubrzo su njegovi stavovi i mišljenja postali veoma uticajni.

Portugaliji se uvek vraćao da bude sa svojom decom i svojim prijateljima. Uvek nam je servirao ukusne, od srca napravljene večere, a druženje se protezalo do kasno u noć. Tako je bilo i te subote, kada smo ga videli poslednji put. Dogovarali smo se da dođem u Beograd na proleće. Zapamtila sam tu reč jer se moja omiljena kafana u Beogradu zove Proleće. Zbog obaveza nikada nismo uspevali da budemo zajedno u Beogradu. Nažalost, to više nikada i neće biti moguće. Ali neću odustati da posetim njegove drage prijatelje koji su postali i moji.

Kada smo te srede saznali vest o Dejanovoj smrti, okupili smo se u njegovom omiljenom baru. Setili smo se srećnih vremena kada smo bili zajedno i delili svoja osećanja o tome koliko će teško biti bez njegovog duha i smisla za humor. Svi smo se složili da je najbolji način da mu baš tu i ovim rečima odamo počast: Živeli, dragi prijatelju!

* autorka je novinarka, dopisnica Radio France International i novina Faro di Roma u Italiji. Umetnički je direktor Putujućeg Filmskog festivala portugalskog jezika. Živi i radi u Lisabonu