KO JE ČOVEK IZ PEĆINE

Kada su avgusta 1998. dve eksplozije raznele ambasade SAD u Keniji i Tanzaniji, svet je prvi put čuo za AlKaidu, organizaciju islamskih militanata stvorenu deceniju ranije uz svekoliku pomoć onih koji će postati najveća meta Osame bin Ladena – Amerikanaca.

Kako danas stoji najpoznatija teroristička mreža, američki javni neprijatelj broj jedan zbog koga je pokrenut globalni rat? Da li je Al Kaida stradala na frontovima Avganistana i Iraka, kako je nedavno slavodobitnički obznanio direktor CIA, iste one firme iz Virdžinije koja je u pakistanskom gradu Pešavaru 11. avgusta 1988. organizovala sastanak Saudijca Osame bin Ladena i dvojice Egipćana, Ajmana alZavahrija i Sajeda Imama alŠarifa, bivšeg lidera egipatske terorističke grupe Džihad poznatijeg pod imenom dr Fadl.

Kao i više puta do sada, čitulja je štampana. Nedostaju dokazi o smrti. I teško da će ih uskoro biti. AlKaida je živa da ne može biti življa. SAD su njen najveći reanimator. Iz nehata, naravno, ali umnogome zahvaljujući američkoj politici prema terorizmu koja je u poslednje dve decenije prerasla u kolekciju sebičnih i, ispostavlja se, kratkoročnih interesa, pogrešnih procena i još više pogrešnih odluka.

Vašington je sve vreme sklapao paktove sa đavolom. Finansirao je, obučio i opremio AlKaidu da bi pomogla u razbijanju sovjetske okupacije Avganistana gde je kasnije, po logorima pod sponzorstvom CIA, obučavao čečenske separatističke lidere, uveo je mudžahedine u Bosnu, propuštao da reaguje kada su njegovi miljenici iz Oslobodilačke armije Kosova ulazili u kolo svetskog terorizma.

Džordž V. Buš je pre napada na Ameriku 11. septembra talibanima mule Omara dao više od 40 miliona dolara. Tetošio je duboko konzervativan i despotski režim Saudijske Arabije odakle je stiglo 15 od 19 otmičara aviona koji su se sručili na SAD.

Buš je učinio da je danas terorizam jačinego marta 2003. kada je krenuo na Irak. Da to ne bi morao da prizna, oglušivao se o upozorenja sopstvenih obaveštajnih službi koje su mu prošle godine referisale da se AlKaida regrupisala, da je ojačala i da su njene ćelije rasute po širokom prostranstvu od Filipina do Alžira. Samo dan kasnije direktor CIA je u stilu „don’t-worry-be-happy” (ne brini, budi srećan)objavio da je grupa „strateški poražena”.

AlKaida je prošla put od centralizovane organizacije, kojom je komandovao Osama, i pretvorila se u amorfnu akumulaciju mnoštva malih, nepovezanih, fanatizovanih grupa kojima komanduju lokalne Osame. Hidra savremenog sveta.

Ali, ono što je počelo kao organizacija, postalo je ideja. Zaboravljajući da ni ideološki sukob kakav je bio „hladni rat” nije dobijen oružjem, Buš i oni koji su ga sokolili na vojnu akciju nisu ni sada shvatili da je terorizam taktika, a ne fizički neprijatelj.

U nedostatku ideja, ova vašingtonska administracija se oslanja na jedino što zna – silu. Mada mi se ponekad čini da je i to bolje nego instruirati Egipćane da dr Fadla „nagovore” da u zatvoru u domovini, gde od pre četiri godine služi kaznu doživotnog zatvora, kompletira knjigu šaljući je faksom. Naravno da je objavljena – glavni AlKaidin ideolog protivi se nasilju Osame.

Ispade da je „knjiga” krunski dokaz kako je Osama zbog ove kritike i osporavanja sve izolovaniji u svetu islama i da je kraj AlKaide ako ne pitanje nedelja, ono barem na horizontu. Kakav naivan, samozadovoljavajući pokušaj propagandnog ratovanja! Potcenjivanje tuđe pameti. Elementarno nepoznavanje mentaliteta i običaja sveta kome se obraća. Ko, posle svih laži, koje se odnose na Irak, da veruje u osmišljen pristup, odabir prave strategije, kredibilnost argumenata „rata protiv terorizma”?

Buš je ponovo dao priliku neprijatelju da poentira. „Da li danas imaju faksove po ćelijama egipatskih zatvora?”, sarkastično se u jednoj od mnoštva video-poruka zapitao AlZavahri. „Pitam se, da li su vezane na istu liniju kao i mašine za elektrošokove”. Direktna asocijacija na one nesrećne epizode Bušovog ratovanja upamćene pod imenom bagdadskog zatvora Abu Graib ili kubanske tamnice Gvantanamo Bej.

Na 10. godišnjicu svog izlaska u svet, AlKaida bi mogla Bušu da izda zahvalnicu. Amerikanac je svojim nedopustivim poređenjem sa krstašima Bin Ladenu regrutovao mnoge muslimane koji i danas veruju da je „rat protiv terorizma” samo drugo ime za pohod hrišćanskog zapada protiv sveta islama. Uvaljuje nas sve u problem.

Brutalnom upotrebom sile Buš je protiv Amerike okrenuo običan muslimanski svet i čudesno uspeo da protiv sebe ujedini društva koja dotle nisu imala ništa zajedničkog. Učinio je medveđu uslugu mnogim savezničkim muslimanskim državama, liberalnim intelektualcima koji priželjkuju demokratiju i propovednicima islama kao vere mira. Svojom politikom direktno je doprineo politizaciji islama i jačanju njegovog fundamentalističkog krila.

Socijalna podrška militantnim grupama se ne smanjuje, već raste. Čak i među muslimankama koje se ne mire sa činjenicom da u AlKaidi nema žena i ne prihvataju savet da džihadistima čuvaju kuće i podižu decu. Ako mogu da ginu kao bombaši-samoubice, što je praksa najčešća u Iraku, traže da se bore.

Buš je omogućio da konzervativci izađu i na Internet. Osamin zamenik šeik Zavahri na nekim od oko 6.000 sajtova iza kojih stoji AlKaida odgovara na pitanja muslimana širom sveta. Uzalud je američki sekretar za odbranu Robert Gejts letos pitao: „Kako je jedan čovek u pećini uspeo da nadkomunicira najveće komunikaciono društvo na svetu?”.

Kako? Tako što u Vašingtonu neće da vide da se ne radi o „jednom čoveku u pećini”, zato što Bush & Co ne shvataju da je Avganistan pre dolaska talibana bio AlKaidina osnovna škola, njihov univerzitet kada su talibani pali sa vlasti i doktorat otkako su Amerikanci ušli u Avganistan i Irak. Učinili su da u ratu idejama džihadisti napreduju.

Buš je letos zamolio britanske specijalce da kolegama iz „Delte” pomognu u hvatanju Osame bin Ladena. Možda bi to popravilo njegov katastrofalni bilans posle osam godinau Beloj kući, ali šta bi Amerika? Pošto je od Osame napravila ono što jeste, mora da strahuje da bi hapšenje ili smaknuće Saudijca katapultiralo u legendu mučeništva i izazvalo talas odmazdi.

Šta je perspektiva? Da li će neki Osamini bivši saborci koji, poput dr Fadla, „kritikuju” strategiju i nedostatak potporeAlKaidinih akcija u islamu doprineti propasti organizacije? Ima ih koji u to veruju. Kao što veruju u storije o sukobu AlKaide i talibana koje pišu neki američki novinari u civilu.

Fizička podrška koju Osama ima u Avganistanu i Pakistanu, i ideološka podrška koju dobija od rastućeg broja muslimana uverava da je više nego prerano govoriti o nestanku globalne mreže džihada.