КО ЈЕ ЧОВЕК ИЗ ПЕЋИНЕ

Када су августа 1998. две експлозије разнеле амбасаде САД у Кенији и Танзанији, свет је први пут чуо за АлКаиду, организацију исламских милитаната створену деценију раније уз свеколику помоћ оних који ће постати највећа мета Осаме бин Ладена – Американаца.

Како данас стоји најпознатија терористичка мрежа, амерички јавни непријатељ број један због кога је покренут глобални рат? Да ли је Ал Каида страдала на фронтовима Авганистана и Ирака, како је недавно славодобитнички обзнанио директор ЦИА, исте оне фирме из Вирџиније која је у пакистанском граду Пешавару 11. августа 1988. организовала састанак Саудијца Осаме бин Ладена и двојице Египћана, Ајмана алЗавахрија и Саједа Имама алШарифа, бившег лидера египатске терористичке групе Џихад познатијег под именом др Фадл.

Као и више пута до сада, читуља је штампана. Недостају докази о смрти. И тешко да ће их ускоро бити. АлКаида је жива да не може бити живља. САД су њен највећи реаниматор. Из нехата, наравно, али умногоме захваљујући америчкој политици према тероризму која је у последње две деценије прерасла у колекцију себичних и, испоставља се, краткорочних интереса, погрешних процена и још више погрешних одлука.

Вашингтон је све време склапао пактове са ђаволом. Финансирао је, обучио и опремио АлКаиду да би помогла у разбијању совјетске окупације Авганистана где је касније, по логорима под спонзорством ЦИА, обучавао чеченске сепаратистичке лидере, увео је муџахедине у Босну, пропуштао да реагује када су његови миљеници из Ослободилачке армије Косова улазили у коло светског тероризма.

Џорџ В. Буш је пре напада на Америку 11. септембра талибанима муле Омара дао више од 40 милиона долара. Тетошио је дубоко конзервативан и деспотски режим Саудијске Арабије одакле је стигло 15 од 19 отмичара авиона који су се сручили на САД.

Буш је учинио да је данас тероризам јачинего марта 2003. када је кренуо на Ирак. Да то не би морао да призна, оглушивао се о упозорења сопствених обавештајних служби које су му прошле године реферисале да се АлКаида регруписала, да је ојачала и да су њене ћелије расуте по широком пространству од Филипина до Алжира. Само дан касније директор ЦИА је у стилу „don’t-worry-be-happy” (не брини, буди срећан)објавио да је група „стратешки поражена”.

АлКаида је прошла пут од централизоване организације, којом је командовао Осама, и претворила се у аморфну акумулацију мноштва малих, неповезаних, фанатизованих група којима командују локалне Осаме. Хидра савременог света.

Али, оно што је почело као организација, постало је идеја. Заборављајући да ни идеолошки сукоб какав је био „хладни рат” није добијен оружјем, Буш и они који су га соколили на војну акцију нису ни сада схватили да је тероризам тактика, а не физички непријатељ.

У недостатку идеја, ова вашингтонска администрација се ослања на једино што зна – силу. Мада ми се понекад чини да је и то боље него инструирати Египћане да др Фадла „наговоре” да у затвору у домовини, где од пре четири године служи казну доживотног затвора, комплетира књигу шаљући је факсом. Наравно да је објављена – главни АлКаидин идеолог противи се насиљу Осаме.

Испаде да је „књига” крунски доказ како је Осама због ове критике и оспоравања све изолованији у свету ислама и да је крај АлКаиде ако не питање недеља, оно барем на хоризонту. Какав наиван, самозадовољавајући покушај пропагандног ратовања! Потцењивање туђе памети. Елементарно непознавање менталитета и обичаја света коме се обраћа. Ко, после свих лажи, које се односе на Ирак, да верује у осмишљен приступ, одабир праве стратегије, кредибилност аргумената „рата против тероризма”?

Буш је поново дао прилику непријатељу да поентира. „Да ли данас имају факсове по ћелијама египатских затвора?”, саркастично се у једној од мноштва видео-порука запитао АлЗавахри. „Питам се, да ли су везане на исту линију као и машине за електрошокове”. Директна асоцијација на оне несрећне епизоде Бушовог ратовања упамћене под именом багдадског затвора Абу Граиб или кубанске тамнице Гвантанамо Беј.

На 10. годишњицу свог изласка у свет, АлКаида би могла Бушу да изда захвалницу. Американац је својим недопустивим поређењем са крсташима Бин Ладену регрутовао многе муслимане који и данас верују да је „рат против тероризма” само друго име за поход хришћанског запада против света ислама. Уваљује нас све у проблем.

Бруталном употребом силе Буш је против Америке окренуо обичан муслимански свет и чудесно успео да против себе уједини друштва која дотле нису имала ништа заједничког. Учинио је медвеђу услугу многим савезничким муслиманским државама, либералним интелектуалцима који прижељкују демократију и проповедницима ислама као вере мира. Својом политиком директно је допринео политизацији ислама и јачању његовог фундаменталистичког крила.

Социјална подршка милитантним групама се не смањује, већ расте. Чак и међу муслиманкама које се не мире са чињеницом да у АлКаиди нема жена и не прихватају савет да џихадистима чувају куће и подижу децу. Ако могу да гину као бомбаши-самоубице, што је пракса најчешћа у Ираку, траже да се боре.

Буш је омогућио да конзервативци изађу и на Интернет. Осамин заменик шеик Завахри на неким од око 6.000 сајтова иза којих стоји АлКаида одговара на питања муслимана широм света. Узалуд је амерички секретар за одбрану Роберт Гејтс летос питао: „Како је један човек у пећини успео да надкомуницира највеће комуникационо друштво на свету?”.

Како? Тако што у Вашингтону неће да виде да се не ради о „једном човеку у пећини”, зато што Bush & Co не схватају да је Авганистан пре доласка талибана био АлКаидина основна школа, њихов универзитет када су талибани пали са власти и докторат откако су Американци ушли у Авганистан и Ирак. Учинили су да у рату идејама џихадисти напредују.

Буш је летос замолио британске специјалце да колегама из „Делте” помогну у хватању Осаме бин Ладена. Можда би то поправило његов катастрофални биланс после осам годинау Белој кући, али шта би Америка? Пошто је од Осаме направила оно што јесте, мора да страхује да би хапшење или смакнуће Саудијца катапултирало у легенду мучеништва и изазвало талас одмазди.

Шта је перспектива? Да ли ће неки Осамини бивши саборци који, попут др Фадла, „критикују” стратегију и недостатак потпореАлКаидиних акција у исламу допринети пропасти организације? Има их који у то верују. Као што верују у сторије о сукобу АлКаиде и талибана које пишу неки амерички новинари у цивилу.

Физичка подршка коју Осама има у Авганистану и Пакистану, и идеолошка подршка коју добија од растућег броја муслимана уверава да је више него прерано говорити о нестанку глобалне мреже џихада.