JUGONOSTALGIJA

Iz napora koje građani Srbije ulažu da bi ponovo postali deo federacije neupućen ne bi mogao ni da nasluti da su tek nedavno izašli iz federacije – i to tako što su ubijali i bili ubijani, i preko glave prebacili hiperinflaciju, ekonomske sankcije i bombe NATO-a. Štaviše, neretko se tvrdi da je jedini način da se takva sudbina izbegne u budućnosti taj da se Srbija što pre uključi u još veću i raznovrsniju federaciju, u kojoj sedi još više dojučerašnjih neprijatelja i koja ima još mnogo kraću istoriju jedinstva.

Drugim rečima, jedini način da izbegnete novi sudar je da ponovo sednete u automobil.

Da li je EU za Srbiju „mercedes" (Foto D. Jevremović)

Naravno, ovog puta je reč o „mercedesu” a ne „fići”. Argument novih federalista je da je ovo jedna potpuno drugačija situacija. Evropska unija nema ništa zajedničko sa SFRJ. Prvo, radi se o uniji demokratskih i kapitalističkih zemalja, a drugo u Evropskoj uniji nema mesta primitivnim nacionalističkim nagonima. Žitelje Evropske unije zanima isključivo tolerancija i visok standard; neguje se zajednički identitet, do nebesa uzdižu manjinska prava, a nove generacije Evropljana zgrožene su varvarskom istorijom svog kontinenta.

Problem je što je manje-više sve to postojalo i u SFRJ. SFRJ se nije raspala za vreme socijalističke diktature, već za vreme Anta Markovića – dakle, u vreme harizmatičnog i anacionalnog predsednika vlade, demokratskih izbora, tržišnih reformi i do tada nezapamćenog životnog standarda. U bivšoj SFRJ zbog nacionalizma se išlo i u zatvor, a u školama su se pisali beskonačni pismeni zadaci na temu sloge naroda i narodnosti. Mladi su sebe videli kao Jugoslovene, generaciju neopterećenu plemenskim preokupacijama njihovih predaka. Ponos SFRJ bila je nadnacionalna JNA, navodno vojska po snazi treća u Evropi.

A onda se pojavio Slobodan Milošević i sve to pokvario. Ali i ako pretpostavimo da bi se Jugoslavija očuvala da nije bilo njega, i dalje ostaje pitanje: zašto mislimo da se negde u federaciji od tridesetak članica sa mnogo kraćom istorijom zajedničkog života a mnogo dužim istorijskim animozitetima neće pojaviti neki novi Slobodan Milošević?

Centralizovana birokratija EU donosi veliki broj odluka koje na različite, često nepredvidive načine pogađaju njene članice. Nije teško zamisliti splet okolnosti u kojima talentovan demagog probira njihov podskup koji pokazuje kako je narod XYZ „žrtva” EU – upravo način na koji je Milošević svojevremeno pokrenuo narodne mase (pričom o posleratnom preseljenju srpskih fabrika u Sloveniju, niskoj ceni struje, skupim „Fruktalovim” sokovima od jeftinih srpskih malina itd). I nije teško zamisliti kako popularnost takvog demagoga koji „brine o svom narodu” raste na račun nadnacionalne savezne vlasti kojoj su, u najboljem slučaju, svi isti; kako počinju da se komešaju građani nacionalnosti XYZ koji žive u drugim državama (republikama) zahtevajući razna prava i kompenzacije za preko noći aktuelizovane istorijske nepravde; kako na to reaguju narodi tih drugih država birajući svoje demagoge, što još više provocira narod XYZ i slabi saveznu vlast...

Kome nije dobro neka izađe iz Unije, reći ćete. Uostalom, to je ono što je Slobodan Milošević poručio Slovencima na koje je Ante Marković bio poslao vojsku da ih zadrži u SFRJ. Ali to je između ostalog moguće samo ako granice i dalje postoje i ako ih sve strane doživljavaju kao konačne i nepovredive. Što je status državnih granica u EU manji i sporniji – a pogotovo u slučaju „Evrope bez granica” – to su veće šanse da dođe do etničkih sukoba.

Iako je postalo uobičajeno da se o granicama priča kao o civilizacijskom zlu, na većem delu planete granice nisu problem, već rešenje. Kad bi se ovog trenutka ukinule sve granice na svetu, da li stvarno mislimo da bi to bio početak večitog mira? Ili bi to bio početak nove bitke za svaku njivu i proplanak, dakle početak kraja?

Vera u nove federacije zapravo je vera da je moguć viši nivo svesti u kojem je stari državni identitet zamenjen u najmanju ruku evropskim, ako ne i univerzalnim, ljudskim. Jer bez obzira na sitne razlike, svi smo mi samo ljudi, sa u osnovi istim slabostima i potrebama.

Ali jedna univerzalna ljudska osobina je i instinktivna podela drugih na „naše” i „njihove”, a u nekim okolnostima i spremnost na brutalan obračun sa „njihovim”. Ljudski mozak je evoluirao da sitne razlike vidi kao krupne i da se drži svoje grupe, i to nema veze sa „narcizmom malih razlika” ili balkanskim mentalitetom, već sa komplikovanom ljudskom prirodom koju baš i nije lako mesiti i popravljati.

Države su sa mukom pronađeno, možda nesavršeno, ali koliko-toliko provereno rešenje za ovaj težak problem. Ideja federacije je, s druge strane, novo rešenje koje ne treba automatski odbacivati, ali ni predstavljati kao jedino moguće, pogotovo dok nije ni ponuđeno. Stoga je njoj više od svega potrebna energična diskusija, a ne instinktivno postrojavanje.

Psiholog, Kolumbija univerzitet, Njujork