ЈУГОНОСТАЛГИЈА

Из напора које грађани Србије улажу да би поново постали део федерације неупућен не би могао ни да наслути да су тек недавно изашли из федерације – и то тако што су убијали и били убијани, и преко главе пребацили хиперинфлацију, економске санкције и бомбе НАТО-а. Штавише, неретко се тврди да је једини начин да се таква судбина избегне у будућности тај да се Србија што пре укључи у још већу и разноврснију федерацију, у којој седи још више дојучерашњих непријатеља и која има још много краћу историју јединства.

Другим речима, једини начин да избегнете нови судар је да поново седнете у аутомобил.

Да ли је ЕУ за Србију „мерцедес" (Фото Д. Јевремовић)

Наравно, овог пута је реч о „мерцедесу” а не „фићи”. Аргумент нових федералиста је да је ово једна потпуно другачија ситуација. Европска унија нема ништа заједничко са СФРЈ. Прво, ради се о унији демократских и капиталистичких земаља, а друго у Европској унији нема места примитивним националистичким нагонима. Житеље Европске уније занима искључиво толеранција и висок стандард; негује се заједнички идентитет, до небеса уздижу мањинска права, а нове генерације Европљана згрожене су варварском историјом свог континента.

Проблем је што је мање-више све то постојало и у СФРЈ. СФРЈ се није распала за време социјалистичке диктатуре, већ за време Анта Марковића – дакле, у време харизматичног и анационалног председника владе, демократских избора, тржишних реформи и до тада незапамћеног животног стандарда. У бившој СФРЈ због национализма се ишло и у затвор, а у школама су се писали бесконачни писмени задаци на тему слоге народа и народности. Млади су себе видели као Југословене, генерацију неоптерећену племенским преокупацијама њихових предака. Понос СФРЈ била је наднационална ЈНА, наводно војска по снази трећа у Европи.

А онда се појавио Слободан Милошевић и све то покварио. Али и ако претпоставимо да би се Југославија очувала да није било њега, и даље остаје питање: зашто мислимо да се негде у федерацији од тридесетак чланица са много краћом историјом заједничког живота а много дужим историјским анимозитетима неће појавити неки нови Слободан Милошевић?

Централизована бирократија ЕУ доноси велики број одлука које на различите, често непредвидиве начине погађају њене чланице. Није тешко замислити сплет околности у којима талентован демагог пробира њихов подскуп који показује како је народ XYZ „жртва” ЕУ – управо начин на који је Милошевић својевремено покренуо народне масе (причом о послератном пресељењу српских фабрика у Словенију, ниској цени струје, скупим „Фрукталовим” соковима од јефтиних српских малина итд). И није тешко замислити како популарност таквог демагога који „брине о свом народу” расте на рачун наднационалне савезне власти којој су, у најбољем случају, сви исти; како почињу да се комешају грађани националности XYZ који живе у другим државама (републикама) захтевајући разна права и компензације за преко ноћи актуелизоване историјске неправде; како на то реагују народи тих других држава бирајући своје демагоге, што још више провоцира народ XYZ и слаби савезну власт...

Коме није добро нека изађе из Уније, рећи ћете. Уосталом, то је оно што је Слободан Милошевић поручио Словенцима на које је Анте Марковић био послао војску да их задржи у СФРЈ. Али то је између осталог могуће само ако границе и даље постоје и ако их све стране доживљавају као коначне и неповредиве. Што је статус државних граница у ЕУ мањи и спорнији – а поготово у случају „Европе без граница” – то су веће шансе да дође до етничких сукоба.

Иако је постало уобичајено да се о границама прича као о цивилизацијском злу, на већем делу планете границе нису проблем, већ решење. Кад би се овог тренутка укинуле све границе на свету, да ли стварно мислимо да би то био почетак вечитог мира? Или би то био почетак нове битке за сваку њиву и пропланак, дакле почетак краја?

Вера у нове федерације заправо је вера да је могућ виши ниво свести у којем је стари државни идентитет замењен у најмању руку европским, ако не и универзалним, људским. Јер без обзира на ситне разлике, сви смо ми само људи, са у основи истим слабостима и потребама.

Али једна универзална људска особина је и инстинктивна подела других на „наше” и „њихове”, а у неким околностима и спремност на бруталан обрачун са „њиховим”. Људски мозак је еволуирао да ситне разлике види као крупне и да се држи своје групе, и то нема везе са „нарцизмом малих разлика” или балканским менталитетом, већ са компликованом људском природом коју баш и није лако месити и поправљати.

Државе су са муком пронађено, можда несавршено, али колико-толико проверено решење за овај тежак проблем. Идеја федерације је, с друге стране, ново решење које не треба аутоматски одбацивати, али ни представљати као једино могуће, поготово док није ни понуђено. Стога је њој више од свега потребна енергична дискусија, а не инстинктивно постројавање.

Психолог, Колумбија универзитет, Њујорк